Кејвов београдски концерт је одложен, али зато се препустите роману „Ник Кејв – Смилуј ми се“

Графички роман Ник Кејв - Смилуј ми се, аутора Рајнхарда Клајста (превела Тијана Тропин, објавила београдска IPC Media 2018.), искрена је препорука за све који трагају за алтернативним начинима уласка у Кејвов универзум.

Синестезија различитих жанрова и временских линија чини овај стрип вредним пажње. Њиме је аутор, како сам Кејв каже, „растурио узусе жанра“, објединивши „песме, биографске полуистине и комплетне измишљотине, у подухвату језивог и потпуно бизарног путовања у свет Кејва. Ближе истини од било какве биографије, сасвим сигурно“.

Остављајући однос стварних догађаја и фикције по страни, убедљива и мрачна графика слика Кејвову личност и стваралаштво боље од многих биографија, посвећених музичару. Клајст веродостојно илуструје Кејвове стихове и уводи читаоца у мрачну атмосферу његове музике, маркира одређене периоде стваралачког и личног пута, као својеврсне раскрснице на којима се затицао.

Затичемо га као младића, којем из Енглеске Џони Ротен „довикује“: „Буди неко, буди нешто.“ У стрипу је представљен његов бег од осредњости и малограђанства, пут од родног Воракнабила у Аустралији у потрази за местом у којем може да буде јунак, бунтовник и отпадник.

Клајст посвећено описује његов боравак у Западном Берлину и разочарање које преовладава по доласку у Лондон, у којој је нови талас заменио панк и где га уместо „Секс пистолса“ (Sex pistols) дочекују „Дјуран дјуран“ (Duran Duran).

Немачки цртач и илустратор веродостојно осликава атмосферу која је у овим градовима владала осамдесетих година прошлог века. На њиховим улицама представљена је култура младих кроз плејаду поткултурних стилова, сукоб са званичном културом, занесеност присутну на свиркама, у којима има „нечег непредвидивог, снажног, бизарног и застрашујућег“, јер сви желе да на тренутак постану неко други.

Начин на који Клајст представља наступе „Бед сидса“ могао би да се протумачи као чисто уживање у Кејвовом стваралаштву.

Ово штиво не би било прави увид у Кејвов свет да не садржи приказ његовог константно присутног страха. Онај од осредњости и малограђанства замењује страх да ће све остати исто. Осећа порив да затре оно што га задржава у месту како би настало нешто ново.

Страх да после рехабилитације неће умети да пише као што је до тада писао. Неочекивани скокови кроз време и нарација коју наизменично преузимају Кејвови јунаци или некадашња сарадница и партнерка Анита Лејн савршено одговарају његовом немиру и дилемама да ли је у стварности или у неком од светова насељених људима и монструмима које је створио.

Приказима Берлина, углавном кишовитог, Рајнхард Клајст осликава чињеницу да овај град за Кејва ипак није био уточиште, као за многе друге „фрикове и чудаке“ који не налазе своје место. Аутор се изнова враћа његовом опсесивном писању дебитантског романа И магарица угледа анђела: „Морам стално да пишем, иначе ћу се пробудити и затећи само прљаву стварност.“

У свим представљеним фазама Кејвовог стваралаштва Клајст акцентује његова преиспитивања. Када ће трагању доћи крај и за чим уопште трага? „Желиш ли да ухватиш звук што ти бесни у глави?“

Оно што ову графичку новелу издваја од других биографских стрипова је начин на који Клајст представља однос Кејва и његових јунака, јунака које је сам створио и које је у свом измишљеном свету потом уништио. У њима проналази искривљене слике себе самог – осуђеника на смртну казну, капетана брода који укруг плови током олује, младића који напушта завичај...

Мрачне кадрове њихових сусрета цениће сви који воле или макар познају Кејвову поезију и прозу.