Дечак међу вуковима и песник „бремена белог човека“ – две стране Радјарда Киплинга

Библиотека Просвета је била моја чаробна кутија. Крајем шездесетих узимао сам слободно књиге за децу из комплета који је купила мајка од трговачког путника. Читао сам их редом. Наслов број 23. био је необичан. Књига о џунгли. Име на корицама је било такође несвакидашње. Џозеф Радјард Киплинг. У мом детињству није било никога ко би се тако звао.

А тек ликови из света између корица! Људско младунче Могли. То је био мој најбољи друг. Храбар и ведар дечак усред дивљине. Моја босанска варош није била џунгла, али имала је у себи нечег дивљег – и разузданог и опасног и лепог. Могао сам да разумем Моглијев свет.

Спадам у последње генерације које су имале срећу да прочитају књигу пре него што је Дизни понудио своју верзију цртаног филма, у којој су Могли, пантер Багира, тигар Шир Кан и медвед Балу визуелно замрзнути за све остале генерације. На мом унутрашњем платну изгледали су друкчије.

Могли је био дечак који је одрастао међу вуковима. Чопор га је одбацио. Људи га нису прихватили. Могли – човек који је говорио звериње, змијске и птичје језике – платио је цену тога што је другачији. Напослетку није припадао никоме. Слобода је била исто што и самоћа. И ја сам био дошљак. Више нисам припадао тамо одакле сам дошао, а још нисам припадао домицилној заједници. Али Могли ми је помогао да схватим, да се та прича не дешава само мени.

Радјард Киплинг – чедо Империје

Тек много касније сазнао сам нешто о аутору. У детињству су стварни и живи ликови из књига, а име аутора тек чудан запис на корицама.

Киплинг је рођен у Индији под британском влашћу 1865. године, у граду који се тада звао Бомбај, а данас Мумбај. И већ ме мисао одведе другом писцу – Луису Бромфилду – и његовом роману Ноћ у Бомбају. Отресем ту мисао на давно прочитану књигу коју је затрпало време – то брашно заборава. Враћам се Киплингу.

Он је био прво дете Алис и Џона Локвуда Киплинга. Отац је био вајар, илустратор и аутор. Брачни пар се преселио у Бомбај да би отац постао предавач у Уметничкој школи коју је основао индијски предузетник иранског порекла Џиџибој Џамсетџи. Био је то први човек у Британској Индији којем је додељена племићка титула и којем су се обраћали са „сер“.

Дечак Радјард и његова млађа сестра Алис имали су португалску дадиљу и индијског слугу. Мада је слуга припадао најнижој хиндуистичкој касти, па је запошљавање таквог особља било сматрано непристојним, породица је имала финансијске потешкоће и занемарила је кастинске конвенције. Остаће забележено да је дечак осећао енглески као страни језик.

Родитељи децу шаљу на десетогодишње школовање у Велику Британију, када је Радјарду пет година. За дечака је то било протеривање из раја. Млади господин Киплинг који се 1882. вратио у Индију почео је одмах да ради као новинар. Долазак у Бомбај доживео је као олакшање. Његова мајка је о свом трошку објавила његове песме. Он је то сазнао накнадно.

Путовао је Индијом и објављивао текстове о томе. Ускоро је стекао име као хроничар Британске Индије. Приступио је масонској ложи. Симболика слободног зидарства прожеће нека његова дела.

Књижевна слава

У Енглеску се вратио као већ познат новинар и писац шест књига кратких прича, да би 1890. објавио је свој први роман Светлост се угасила. То дело је остало незапажено и тек је доцнија слава аутора скренула пажњу на њега.

Прича из тог времена Човек који је хтео да буде краљ послужила је значајном филмском режисеру Џону Хјустону као основа за истоимени филм, снимљен 1975.

У Енглеској је одмах примљен у значајне књижевне кругове, тада познати писци као што су Хенри Рајдер Хагард или Хенри Џејмс заложили су се за њега. Не треба потценити ни његово учешће у масонским ложама.

Године 1892. ступио је у брак са Американком Керолајн Балестир. Сви су је звали Кери. Млади брачни пар пошао је на пут око света, али су стигли само до Америке, јер су велики новац изгубили на берзи. Добили су троје деце. Наредне четири године живели су на имању у Вермонту, где су 1894. и 1895. настала оба дела Књиге о џунгли.

Године 1896. Киплинзи се враћају у Енглеску. Разлог је непријатна породична парница око наслеђа, која се провлачи кроз булеварску штампу – писац Киплинг је већ нека врста књижевне поп-звезде под сталном присмотром новинара.

Киплинг је 1898. отишао на путовање по Африци. Тамо се спријатељио са Сесилом Џоном Роудсом, оснивачем државе белаца на југу Африке, која је по њему добила име – Родезија. Сасвим у духу времена, Роудс је Британце сматрао првом расом света.

Политички идеал му је било уједињењу англо-америчког света под заједничком империјалистичком влашћу. Несумњиво је и Киплинг слично мислио. Те године је својим патриотским песмама попут Бреме белог човека постао слављени, а доцније оспоравани борац за Британско Царство.

Смрт девојчице због које је писао књиге за децу

Његова супруга је у зиму 1899. године инсистирала на породичној посети Америци. Отац и деца су се на путовању по необично оштрој зими тешко разболели. Киплинг је боловао у њујоршком хотелу, опседнут фановима и новинарима. Жеље за брзо оздрављење долазиле су са свих страна. Слале су их и колеге попут Артура Конана Дојла, али и суверени као што је немачки цар Вилхелма II. Слава није помогла. Најстарија ћерка је умрла. За њену смрт је Киплинг до краја живота кривио супругу.

Бег у писање је био успешан. Низ кратких прича као што је Изгубљена легија доносе му репутацију мајстора ове форме.

Роман Ким настаје 1901. Радња се одвија у Лахору, главном граду данас пакистанског дела Пенџаба. Ирског дечака који као сироче расте на улицама тог града, сви виде као „домороца". Ким је пропутовао Индију.

Овај роман је најкомплексније Киплингово дело. Учврстило је његову светску славу. Довољно је рећи да је то била омиљена књига Џавахарлала Нехруа, који је после Гандија, најзначајнији борац за индијску независност.

За време Другог бурског рата у којем је Велика Британија анектирала бурске територије на југу Африке, домогавши се тако налазишта дијаманата, Киплинг је од 1900. дуже боравио у том подручју као ратни извештач. Он у исто време објављује и збирке поезије. Једна од његових најпопуларнијих песама Ако настала је у том периоду.

Круна његовог књижевног рада дошла је рано – тек је закорачио у пету деценију живота. Године 1907. додељена му је Нобелова награда за књижевност.

Прихвати бреме белог човека

Како је писац свевремене књиге за децу, први писац енглеског језика који је са само 42 године добио Нобелову награду, постао песник британског империјализма? И одбојан лик за све антиимперијалистички и антиколонијално оријентисане интелектуалце? Назнаке да је Киплинг био дубоко прожет идејама о белој англосаксонској супериорности могле су се ишчитати и раније из његовог дела. Његова Балада о Истоку и Западу је била поприлично јасна: „Ох, Исток је Исток, Запад је Запад, и никада се неће срести“. Мени се чини да од овог стиха до мрачне хипотезе о неизбежном сукобу цивилизација Самјуела П. Хантингтона води видљива мисаона стаза.

Киплинг 1899. објављује империјалистичку химну са призвуком расизма: Бреме белог човека. Мало људи данас зна да се Киплинг у песми заправо обраћа Сједињеним Државама у успону. Вашингтон је управо оружјем протерао Шпанију са Филипина и Кубе, преузимајући хегемонијалну улогу тамо где су потрошене европске колонијалне силе морале да поклекну. Од Шпанаца и Британаца Американци морају да преузму „бреме белог човека“, цивилизовање оних народа који су, како Киплинг каже у песми „пола деца, а пола ђаволи“. Да би од њих добили награду:

Прекор оних које унапређујеш,
Мржњу оних које штитиш

Ти „мрзовољни народи“ неће умети да цене жртву коју подноси бели човек, водећи их. „Take up the White Man's burden". То је мешавина етичког мисионарства и империјално-патриотског кича којим су се тешили британски војници и колонисти на егзотичним тачкама планете, тамо где су голом силом поболи британску заставу. Заправо, та је песма сведена на културни алиби за сурову империјалистичку праксу.

Први светски рат – смрт дечака

Киплинг се почетком Првог светског рата ставља на располагање лондонском одељењу за пропаганду. Тамо је у друштву креме књижевне Британије. Наговара свог још малолетног, кратковидог сина да се пријави као добровољац, помаже му да наведе погрешан датум рођења, да би био примљен. Син Џон је погинуо у првој акцији у Француској 1915. Мучен грижом савести, Киплинг је на синовљевом надгробном споменику оставио запис: „Ако неко пита, зашто смо умрли, реците му, јер су наши очеви лагали“.

Уколико се осврнемо на време и историјски контекст у којем је песма настала, изненадиће нас чињеница да је, на пример, Томас Вудро Вилсон, амерички председник у два мандата који је после Првог светског рата слављен као апостол права народа на самоопредељење, то је право применио искључиво на европске народе. Надали су се људи у Индији, Египту, и у многим другим земљама. Али свима осталима је оспоравао пунолетство: „Они су деца, а ми смо одрасли људи“. Таква америчка елита је америчком интевенционизму у деценијама које следе само пригодно навлачила морално рухо, учећи од бивших колонијалних господара, Британаца.

Са друге стране, Киплинг је са одбојношћу пратио успон Немачког Царства и његове империјалистичке амбиције. Када су нацисти у Немачкој усвојили далекоисточне симболе као што је кукасти крст, писац је одмах наредио да се сви индијски сунчеви точкови – изворне свастике – уклоне са његових књига. Хитлер му се гадио.

Великог, контроверзног писца жута штампа није остављала на миру. Чак су за његова живота објавили вест о томе да је умро. Он је цинично прокоментарисао да не забораве да га уклоне са листе претплатника. У све већем неспоразуму са светом, спалио је пред крај живота бројне рукописе, писма и дневнике.

Ко зна шта је све отишло у дим.

У сумњи видиш траг истине

Када је умро 1936. Киплинг је сахрањен у Вестминстеру. Као што доликује једном од најзначајнијих песника раздобља названог Pax Britannica – Британски мир. Друштво му праве Дикенс, Хендл, Њутн, Дарвин, Стивен Хокинг. И британски краљеви.

Британска Империја га је надживела само за још понеку деценију. У Индији се појавио човек који је демантовао империјалне предрасуде о поробљеним народима – Мохандас Карамчад Ганди. Велики индијски песник Рабиндранат Тагор назвао га је Махатма – Велика Душа.

Ганди је био само четири године млађи од Киплинга и ненасилним отпором је сахранио британску власт у Индији. То је за био почетак краја Империје. Да ли би Киплинг разумео промене у том свету?

Шта ли би тек рекао о данашњим политичарима који не поштују никакве законе, чак ни законе џунгле, а камоли међународно право. Поново се ослањају на голу силу, право јачега без било каквог кодекса.

Џејмс Џојс га је упоређивао са Толстојем. Џорџ Орвел га је назаво „добрим лошим псеником“. Борхес га је сматрао „критичким бардом британског Светског царства“. Аргентинац је можда био најпрецизнији, јер је код Британаца препознао рефлекс потискивања: „Његови сународници му нису никада до краја опростили његово стално позивање на Империју“.

Пре неколико година у Енглеској су активисти прекречили графит са познатом Киплинговом песмом: Ако, мада та песма нема директне империјалне конотације као Бреме белог човека. Испало је на крају да је Киплингово дело у будућност понело бреме сопствених заблуда. Британска Империја му је била дом. Киплингова књижевност је стога на специфичан начин и нека врста епитафа бившој империји.

Ако можеш да сачуваш разум, када око тебе

Сви други га губе и за то те криве,

Кад сумњају ако верујеш у себе,

А у сумњи видиш траг истине живе.

Једна од порука са почетка песме за мене је потпуно прихватљива. У свакој сумњи живи истина. Па чак и када сумњам у творца једног од мојих најбољих другова из детињства – Моглија.