„Руси, Космет и време“, зборник сећања савременика и потомака руских миграната

Публициста и писац Радмила Тодић Вулићевић вредно је радила, сакупљала и записивала. После записа о старој Приштини, њеним сокацима, баштама, занатлијама и људима којих више нема, али и Првој Приштинској гимназији њеним професорима и ђацима, Тодић Вулићевић је одлучила да од заборава сачува Русе који су на Косово и Метохију дошли по избијању Октобарске револуције, ту живели, формирали породице али и оставили драгоцени траг.

Приче о Русима – белоградејцима до ње су стигле још док је радила на књизи Велики одмор, сазнавши да је међу професорима у приштинској Гимназији било Руса.

Текст најбољег познаваоца беле руске миграције у нашој земљи Алексеја Арсењева о Русима на Косову и Метохији, био је полазна тачка.

Трагом тог докумената проналазила је потомке белогардејаца у Пећи и Косовској Митровици, Призрену. Путеви сазнања су се отварали, а ауторка је у списак постојећи придодала и нова имена.

Приче о њиховим судбинама сакупила је у књизи Руси, Космет и време која је како је речено на промоцији, драгоцен извор и полазна литература за све будуће радове на тему руског присуства на КиМ.

„Нисам научник и нисам имала тенденције да моје писање буде наука, али стицајем околности, књига је постала литература за научнике. Оно чега има записаног и у литератури лако је пронаћи, али сам желела да за будуће генерације сачувам сећања наши старих и мудрих Руса, вођена том идејом и мишљу“, рекла ја ауторка Радмила Тодић Вулићевић.

„Књига је зборник сентименталних прича о Русима и нашем односу према њима", каже је Живојин Ракочевић, књижевник и директор грачаничког Дома културе.

„Ако смо негде можда успели да повратимо све оно што смо изгубили у Првом светском рату, онда смо то повратили у великој руској емиграцији која је по избијању Октобарске револуције дошла у нашу земљу. Међу њима су били инжењери, наставници, доктори, ветеринари, рудари, монаси. Књига је галерија ликова које Радмила вешто слика преносећи нам детаље из њихових живота, чувајући их од заборава“, рекао је Ракочевић.

Историчар Александар Гуџић приметио је да српска историографија није дала одговоре на питање шта ми знамо о белогардејцима и Русима, који су након октобарске револуције 1921. године дошли на Косово и Метохију.

„Ми немамо одговор на то који је њихов допринос у развоју овог, вековима заосталог подручја, које је било део османског шеријатског царства, најзаосталијег дела Европе крајем 19. и почетком 20. века. Нико се озбиљније није бавио руском миграцијом на простору Косова и Метохије, или, ако су се и бавили, то су радили парцијално, све док Рамила Тодић Вулићевић није написала књигу Руси, Космет и време, рекао је Гуџић.

„На Косову и Метохији Руси по доласку постају градитељи ‘наших живота’, у правом смислу те речи. Међу њима је било архитеката, професора, лекара, официра царске војске из племићких породица и сви су били врло образовани, говорили и по неколико страних језика“, открива Тодић Вулићевић. 

У књизи Руси, Космет и време, она нас сликовито упознаје са породицом геометра Лава Шестоперова, учесника изградње бране на Грачаничком језеру. Био је ожењен Српкињом, а уместо мираза од своје супруге захтевао је само једно – да деца и она у кући говоре руски језик.

Арихтекте Борис Поздњеков и Николај Денисенко активно су учествовали у изради првог урбанистичког плана Приштине, зграде биоскопа „Омладина“, Народног позоришта,  Грађевинског предузећа „Рамиз Садику“, Филозофског факултета.

Сви, за оно време капитални пројекти, деоница пруге од Приштине до Куршумлије, пут Пећ – Андријевица преко Чакора, те за  Македонију преко Шар планине, дело су руских инжењера. Прва директорка старе болнице у Приштни била је Рускиња.

У Гимназији као и у осталим школама широм Косова и Метохије, били су ангажовани Руси, као искусни предавачи математике, физике, астрономије и језика.

У оно време када је велики број људи био неписмен, долазак толико људи са високим образовањем, био је допринос средини у коју су дошли. Међу њима је било и архитекти који су пројектовали православне храмове.

„Белогардејци претерани из своје земље овде су дочекани с љубављу, а они су у знак благодарности одговорили тако што су све најбоље што су поседовали дали нашој држави“, рекао је директор Архива Косова и Метохије Марко Марковић

„Сенима оних који су градили наше животе и који су нас учили и лечили дубоко се клањамо, а наша захвалност је вечна“, нагласила је Тодић Вулићевић, додајући да су узалудни покушаји оних који би да „прикрију или оповргну овај део наше прошлости“.