Господин Писац Горан Петровић

Прочитала сам све књиге Горана Петровића. Мом сензибилитету су најближи роман Ситничарница „Код срећне руке“, збирка приповедака Ближњи и један од два најновија романа – Иконостас. Ситничарница зато што у малом садржи читав космос, Ближњи због топлине која ме је расплакала, Иконостас зато што ми је било узбудљиво да коначно почнем да читам роман делту о којем ми је Горан Петровић одавно причао. Фрагменте из те своје, велике књиге читао је још 2013. године на књижевној вечери коју сам са њим радила. Петровић је био  фасциниран романом Тера ностра мексичког писца Карлоса Фуентеса. Разуме се, роман делта Горана Петровића, у десет томова како га је замислио, био би нешто сасвим друго и другачије од Фуентесовог дела у шта смо се уверили читајући Папир и Иконостас. Нажалост, није стигао да заврши своју велику замисао.

Верујем да ми потенцијални читаоци неће замерити што ћу у наставку текста нашег великог писца ословљавати само именом. Професор Александар Јерков ми је једном рекао – „Знаш, то што познајемо Горана, то што имамо могућност да поседимо са њим и мимо посла, то је велико и важно, то је као да седимо са Андрићем“. Јесте било велико и важно, зато дајем себи слободу да даље пишем само Горан. Када је преминуо, ми који смо га и приватно знали јављали смо једни другима да је отишао „наш Горан“, није било потребно изговарати или писати презиме.

Први интервју са Гораном урадила сам мејлом, деведесетих за бањалучки Репортер, нисмо се познавали. Убрзо смо се упознали на Сајму књига и наставили да сарађујемо тако што сам га ја интервјуисала за Радио Београд и Телевизију Србије, за књижевне часописе, на књижевним вечерима и сајамским програмима. Увек поводом нових књига. Горан није давао интервјуе без повода. Није се наметао. А његово дело је заслужило сваку докторску дисертацију и позитивне критике које су написане, сваку награду коју је добио, сваки превод и сваки интервју. Био је изузетно талентован, оригиналан, деликатан, осетљив и, што се можда мање зна, веома духовит човек. Никада није ружно говорио о другим људима, већ био искрено несрећан када види да неко другом човеку чини зло. Они који су му завидели на књижевном успеху, нису увек били фер према њему. То га је погађало, али су то могли да виде само његови ближњи.

Горанов прерани одлазак је ненадокнадив за његову породицу, пријатеље и за савремену српску књижевност. Не сећам се да ли сам му то икада рекла, али мислим да су његови прави иницијали баш ти који му припадају Г.П, зато што у његовом случају значе не само почена слова имена и презимена, већ и надимак који сам му из великог поштовања у себи дала – Господин Писац.