Ханс Холајн, уметник или градитељ који је третирао архитектуру као карневал лепоте, забаве и таштине

Ханс Холајн рођен је у Бечу 1934. године. Студирао је архитектуру, најпре ту, после у Чикагу и на Берклију у Калифорнији.

Његова врата у интернационалну архитектуру су и буквално била врата – улазни портал за продавницу свећа на бечком Колмаркту 1965. Дизјанирао их је у металу, огледалима и златним рефлексима, као кутијицу драгоцености.

Од тог момента, Холајн је постао жонглер весело интерпретираних историјских форми, пионир постмодерне архитектуре која је, веровало се, ставила тачку на бели модернизам Корбизјеовог стила.

Прогласио се уметником. Под тим образложењем, да је архитекта и уметник, добио је награду Прицкер 1986, популарно „Нобела из архитектуре“. Али, каснији трендови су се развили против Холајна и његовог схватања архитектуре без обала.

„Главна нота међу данашњим архитектама је да је Холајн за њих интересантан само као архитекта, иначе нема разговора. Седамдесетих је пропусност између различитих грана била већа, кад су градитељи слободно шетали између уметности и архитектуре“, каже Бени Едер, кустос.

Већ је наслов изложбе Hollein Calling игра. Он значи, мајстор је још присутан, прерано је за подвлачење црте.

Холајн је умро пре непуне деценије, а за вредновање опуса у архитектури 50 година важи за минималну дистанцу.

Игра је овде и иначе централни појам. Од дизајна који асоцира пијацу где се купује и продаје, у овом случају идеје; до постмодерне архитектуре која је сама по себи таутологија за игру.

Чак ни два кустоса једне исте изложбе немају исто схватање постмодерне.

„Мислим да постмодерна још није ни почела. Оно што се види на овој изложби су извесни елементи и језик форми који се идентификују са постмодерном, али тако да је потпуно јасно како су они у међувремену преведени и интегрисани у данашњи архитектонски језик. На примеру Холајновог наслеђа се показује да не постоје границе између модерне, постмодерне и пост-постмодерне“, објашњава Едер.

„За нас данас је постмодерна већ неко време прошлост. Зенит постмодерне је био почетком деведесетих, онда је слабила негде до 2005. године, док је после тог времена за архитекте постало непријатно да их неко сврстава у тај систем. Они, истина, и даље иду у историју, гледају шта још може да се извуче из прошлости, али ти процеси су битно тиши“, наводи Тереза Крен, кустос.

Холајнов кредо „Све је архитектура“ је одушевљавао и иритирао, као свака права постмодерна архитектура комплексног и контрадикторног.

Узимао је из симболичког фундуса шта му се свидело и третирао архитектуру као карневал лепоте, забаве и таштине. Штета да није нешто оставио и у Београду.