Бранко Пешић: Човек који је Београду дао непролазни печат

У недељно рано зимско поподне улазим у полуразрушено двориште на вратима Београдског сајма, тамо где је донедавно стајала зграда намењена кућним потрепштинама које више, зарад новопросеченог булевара у новонасталом солитерском насељу више нема, и залазим у последње преостале дерутне објекте индустријске намене који, кад им одзвони, пре него што последњи багер дође по своје, по правилу овде постају - уметнички простори, да и својим последњим дахом допринесу меркантилном напретку градских инвеститора који и на полусрушеним здањима наплаћују закупнину уметницима. Ту је привремени атеље српско-енглеско-америчког вајара Марка Кратохвила у коме он довршава споменик Бранку Пешићу, најважнијем градоначелнику Београда у 20. и досадашњем току 21. века.

Бранко Пешић, рођен 1922. у Земуну, учесник ослободилачке партизанске борбе, војевао између осталих наших попришта рата и на Сутјесци и Зеленгори. Августа 1943, у борбама око Бијељине, тешко рањен у стомак. Преживео и наставио рат политичким радом у Срему, да би после ослобођења био активан у изградњи земље, чекајући свој сусрет са Историјом.

Историја и Бранко Пешић срели су се 1965, у Београду. Маркери тог сусрета и данас стоје у овом Граду који никад не мирује: Београђанка, Аутопут, Мостарска петља и Аутокоманда, Газела, Теразијски тунел, хотел Југославија, Атеље 212, Фест, БИТЕФ... Ови цивилизацијски домети једног Града који тада, средином шездесетих и у првој половини седамдесетих, постаје свестан себе, сви одреда, носе на себи лични печат Бранка Пешића. Био је градоначелник Београда од 1965. до 1974.

И сада, на стогодишњицу Бранковог рођења, отприлике овог пролећа (тачни датуми се никад не откривају) на земунском Великом тргу, испред цркве Блажене дјеве Марије, освануће споменик човеку кога су Земунци увек звали „својим", памтећи га дан данас како у папучама стоји на прагу своје куће у улици која се данас зове Бранка Пешића, и посматра суграђане.

Марко Кратохвил (1958, Београд), син великог вајара нашег Јована Кратохвила (1924-1998), уметност спознао у родном граду, на Ликовној академији, у класи Николе Коке Јанковића.

Уметност упражњава, после факултета, 20 година у Лондону, па потом, од 2009. до данас, у Лос Анђелесу („најружнији град на свету“, казаће док описује хаотични урбанизам америчког мегалополиса). Родном граду враћа се, дакле, у својој зрелој фази живота и рада, да уради споменик Градоначелнику његовог детињства и прве младости.

Док шпахтлом („можда је припадала Бурделу“) поправља Бранкова уста („видите тамо, десни крај уста... то морам да дорадим“) прича о својим импресијама некадашњег Београда и каже како је одрастао на фазону Феста, Битефа, рађања Београђанке. „Моја генерација“, каже са лаганим осмехом, „одрасла је у модерном граду који само десет година раније није постојао“. Док шпахтла гребуцка Бранкову доњу усну, Марко набраја репере свог одрастања, спомиње „Пинк Флојд“ и њихов Dark side of the moon, помиње Студио Б, и каже како је тај прикључак свету нама тада (мисли на своју генерацију) био нормалан, а уствари... реченицу не завршава јер су реченице наше младости, остварене у последњој деценији 20. века, обојене мрачним тоновима свих наших неостварених могућности које смо као друштво прокоцкали у крви и инфлацији свих вредности.

О Бранку говори са нотом присности својственој уметницима који умеју да саосећају са својим јунаком. Описује анегдоте које приповедају о Бранковој неуморној енергији и домишљатости када је ваљало из(г)радити нешто за овај град, па тако сазнајем за акробацију којом је Бранко испословао код Кардеља, који је у свему био антипротиван било каквом напретку Београда, увођење нових трафо станица у Београду. Наиме, у циљано време, преко својих веза са шефовима Електродистрибуције, уредио је да мало мало па код Пепце Кардељ (Кардељева супруга) у стану нестане струје. Кад се она напокон побунила код мужа, и кад је речено да „струја нестаје јер су нам, друже Кардељ, слабе трафо станице“ – проблем је био решен; Београд је добио своје трафое.

Дубока породична интима великог градоначелника избија на површину у причи о томе како је Бранко сваког јутра, макар иза њега била и бурна кафанска ноћ (јер београдски градоначелник волео је кафане свог града), рано ујутру своју мајку вози на земунску пијацу где она продаје цвеће, са све њеним вазама и лалама и ружама, а онда тамо, на пијаци на чијем ће суседном тргу сада стајати његов споменик, ако неко од људи треба да се превезе до града, постаје таксист и својим аутом, јер увек је свуда ишао својим аутом, превози непознате људе до града и потом одлази на свој посао, да буде мало градоначелник свима нама.

Данашњи рад је завршен, сада ћемо ићи до вајареве родне куће на Сењаку, само ћемо прећи Булевар Војводе Мишића, и док распршивачем „храни“ глину да се не пресуши, да нам Бранко не попуца, вајар открива тајну земунске споменичке топографије и њене замршене путеве који сада остају записани у тлу: једва 500 метара даље од трга на којем ће ускоро осванути Бранко, на Авијатичарском тргу у улици Главној, стоји монументални споменик Палим борцима у народној револуцији 1941-1945, рад Јована Кратохвила. „Ово је споменик Бранку, ово није моја скулптура“, наглашава тихим гласом Марко Кратохвил; „више га праве Јован, Кока Јанковић и Бранко него ја“.