Златовезом и везом исписана хроника старог Требиња

Како је за Радио Београд 1 рекла Божана Ђузеловић, виши кустос, етнолог и ауторка изложбе, златовез на белом платну у поменутом периоду радиле су претежно муслиманке, и ти предмети су били део ношњи невеста.

Реч је о украсним шаловима, чеврама - украсним марамицама које су жене носиле на глави, као и сватовским марамицама на којима доминирају флорални елементи. Поред златовеза, на изложби је приказан и вез којим је украшавана брдска ношња, рађена златним гајтаном са такође цветним, али и неким геометријским мотивима, и то подједнако мушка и женска.

Жене које су везле, радиле су у својим кућама, већина њих није била ни школована ни писмена, али су биле праве уметнице које су израђивале врхунске радове који припадају традиционалној култури Херцеговине. Техника украшавања карактеристична за вез Источне Херцеговине је покрстица, а за њу Божана Ђузеловић каже да је највише примењивана на чоханим, сукненим предметима те да је то техника „по броју" - везиља је, наиме, бројала претходно припремљен нарцрт који је прислањала на предмет на ком је везла. Техника покрстица је карактеристична и зато што је рађена у више боја, коришћено је више конаца и управо је то оно што херцегоцачки вез разликује од босанског и других везова.

Иако су златовез и вез били део домаће или кућне радиности, доласком врсних терзија Арнаута из Црне Горе у Требиње крајем 19. века, почиње велики привредни успон до тада слабо развијене варошице и отварање многих терзијских радњи. Они су научили Требињце том врло захтевном и стручном занату израде и украшавања одевних предмета. Најпознатије требињске терзије, како нам је рекла Божана Ђузеловић, били су Илија Пуцарић и Ибрахим Зубчевић, а помиње се и терзија Ђорђо Томовић из села Доброман.

Пошто је то претежно био породични посао, остале су упамћене и целе породице које су се њиме бавиле као Хаџихасановићи, Барјактаревићи, Златћи, Похрдлићи... У истом периоду деловало је и еснафско удружење терзија чији је председник био Лука Милојевић. Колико је у Требињу био развијен тај занат показује и податак да су скоро све радње имале више од 50 шегрта, јер је посао био велик с обзиром да се све радило ручно. Материјале за израду традиционалне народне ношње куповали су у великим центрима у близини попут Мостара, Котора и Дубровника.

Предмети на изложби „Вез и златовез из фундуса Музеја Херцеговине у Требињу", која траје до краја јануара, део су свечане ношње муслиманске и српске културе, а биће представљене и радње и места у граду где су се налазиле, а постојала цела занатска четврт, па ће то бити и приказ развоја привреде Требиња на прелому 19. и 20. века.

Музеј Херцеговине следеће године обележиће 60 година од како је 1952. основан као „Срески завичајни музеј Требиње", иако је идеју да се оснује имао још 1935. легендарни Требињац, песник и дипломата Јован Дучић, почевши да прикупља прве предмете за њега, који су сада део посебне збирке. Музеј данас функционише као установа комплесног типа, са пет одељења - археолошким, уметничким, историјским, етнолошким и природњачким - и целим низом делатности, од основне музеолошке до издавачке и педагошке.

Можда најинтересантнији део поставке, на који нам је пажњу скренула виши кустос етнолог Божана Ђузеловић, је природњачко благо реке Требјишнице, подсећајући да је та, некада највећа понорница, и данас јако богата рибом и воденим светом те да на 30 локација у најближем окружењу Требиња и даље живи ендемска човечија рибица и сведочи о чистоћи саме реке и квалитету воде.

Зграда Музеја Херцеговине од 1989. налази се у Старом граду и у старом здању из доба аустро-угарске владавине, када је била касарна, а касније је у њој била позната требињска гимназија. Сада ту чува материјално и нематеријално благо целог краја и показује га посетиоцима сталном поставком и честим изложбама.