„Пристанак“ у Атељеу 212: Сувопарна, анемична режија

Комад савремене британске списатељице Нине Рејн много је захвалнији за анализу од представе на којој се приказује у Атељеу 212. За ово прво треба захвалити у свету још увек актуалном, а код нас више него актуалном, тематском и друштвеном контексту, али и вештини драмског рукописа који, уз извесне слабости и лутања, провоцира морални, друштвени и интелектуални ангажман. За ово друго треба захвалити неинвентивној режији, тачније једнодимензионалној поставци на сцену Небојше Брадића. 

Овај комад провоцира емпатију и емотивни ангажман подједнако као и морално-правни. Један од два основна заплета концентрисан је око теме сексуалног насиља и релативизације појмова права и правде у случају процесуирања силовања, где супростављене стране заступају двојица пријатеља.

Јукстапозиција се најболе очитује када, након што је добио случај, заступника одбране супруга оптужи за силовање у браку. Релативност и непоузданост појмова права, правде, пристанка и непристанка на сексуални однос списатељица све време елоквентно и акрибично потенцира кроз супростављене ставове и тачке гледишта шесторо пријатеља, припадника више средње класе, који ове теме, опијени алкохолом и марихуаном, дискутују у релаксираној атмосфери испуњеној интелектуално-правним надгорњавањима и досеткама.

Уопште, ликови су тако конципирани, и у овој представи глумачки елаборирани, да на њихову блазираност и елитистичку ароганцију можете одговорити само презиром и гнушањем. 

Све је наизглед монолитно, чврсто и идеално у свету, животу и браковима ове блазиране братије, за који ће се свет, живот и бракове ускоро испоставити да су итекако трошни, лажни и идеализовани.

Вештина и разбокореност драмског писма, духовитост, брушена иронија и цинизам али, и пре свега, по-етика овог текста могу се упоредити, на пример, с комадом Бог масакра Јасмине Резе која, проблематизујући питање вршњачког насиља, заправо разоткрива нешто друго, а све у форми такозваног софистицираног булевара од којег није далеко ни Пристанак Нине Рејн. 

Уместо да промашени и исфорсирани бракови, љубавни троуглови, неверства и лажна идила представника више средње класе буду тематска, контрапунктирана и по-етичка потпора теми сексуалног насиља они постају главна, доминантна тема.

Не само да су жртва силовања и тема сексуалног насиља потиснути у други план, и у тексу и у представи, него постају потпора и тематски контрапункт комаду о призорима и последицама пропалих брачних живота оне блазиране братије. Не кажем да ове две теме не иду заједно, али се око једне ваља определити, поготово с обзиром на контекст и школско питање зашто, сада и овде, радимо ову представу по овом тексту. 

Први видљиви недостатак је упадљиво одсуство драматурга. Редитељ није умео да се избори с рукавцима и меандрима текста, тематским и подтематским лутањима. Речју, није умео да одговори на оно школско питање с прве или друге године Академије. Режија се свела на поставку текста на сцену и дословно читање, а дидаскалије су послужиле као тобожње редитељске инвентиве.

У савременом позоришту драмски текст је, подједнако, и свето писмо и ништа мање нити више од текстуалног предлошка. Јер да није тако, режија би била сведена на апотекарски или куварски занат. Али чак и фармација, а кулинарство поглавито, подразумевају креативност, машту и инвентивност. 

Представа Небојше Брадића се не конфронтира, не кристалише него замагљује, не фокусира него потискује, не контекстуализује него конформише. Отуда врло брзо постаје једнолична, равна, спора, анемична, једнодимензионална, сувопарна...ослоњена само и једино на игру глумаца и њихову несумњиву вештину и пластичност.