„Власт“ у Народном позоришту: Редитељски бућкуриш

Власт је последња, недовршена Нушићева комедија. Тачније, комад у зачетку који је смрт писца претекла једва мало после првог чина. Отуда ово незавршено дело може бити инспиративно, подстицајно и захвално за креативне редитеље и драматурге јер отвара различите могућности дописивања, читања и учитавања, контекстуализације и актуализације. То је, међутим, двосекли мач, али и незахвално искушење, као што се и испоставило из представе редитеља Милана Нешковића.

У непуна два написана чина ликови и њихови карактери су тек скицирани. Може се наслутити, не само из наслова, да ће у средишту оштрице Нушићевог пера опет бити његова готово опсесивна тема: Власт и како је искористити за лично богаћење и напредовање, односно како да се родбина, пријатељи, комшије, случајни познаници и пролазници окористе од те власти.

Ништа ново и необично, ни за Нушића ни за оно и ово време: све слути на развијање и домаштавање приче из сцене са фамилијом у Министарки. Да би то евентуално надоградили, да би заокружили и дописали тек назначене карактере, потенцијалне ситуације и незавршени текст, драматуршкиња Тијана Грумић и редитељ и адаптатор Нешковић посежу за мотивима и сценама из ранијих Нушићевих комедија.

Ту је фамозна фамилија из Министарке, ту су неки далеки потомци ликова из Протекције, неизбежни агитатор Срета Нумера из Народног посланика, још неколико не баш срећно дописаних или парафразираних ситуација, тачније скечева...итд, итд. Kао основни заплет узет је онај из Покојника, можда и најозбиљније Нушићеве сатире, завршене годину дана пре смрти и незавршене Власти.

Овако посмратана, као целина и списак жеља и намера, представа је била на добром трагу тематизовања изазовног, актуелног питања: Како су јунаци Покојника дошли на власт и постали такозвана елита, односно како се то данас ради.

Заплет Покојника пружао је изгледне могућности контекстуализације и актуализације: Крађа идентитета, лажна докторска титула, узурпација имовине, спрега власти и криминала, продаја државних и природних ресурса, у овом случају воде...итд, итд. Али, авај! Ови изгледни потенцијали једва светле у мрачном тунелу у који је, захваљујући редитељу и адаптатору, зашла ова несрећна, погубљена представа, да из мрачног тунела естетичких, поетичких, стилских и иних произвољности никада не изађе на светлост дана и тако нађе пут до својих знатижељних гледалаца.

У галиматијасу и бућкуришу редитељизма, жанровских произвољности, стилске аљкавости, сценских и значењских баналности, погубила се и одлична глумачка подела коју би неко, данас и овде, у позоришту само пожелети могао. Одлични глумци притешњени су и утерани у пренаглашену театрланост, вику и дреку, небрушену гротеску, ничим оправдану карикатуралност, лакрдију и слепстик циркусијаду, као да су одиста јунаци неког цртаног филма који се на монитору у дубини сцене смењује с промотивним, модерно дизајнираним спотом Будућност је у води.

То што је власт приказана као бескрупулозна и лоповлука незасита, а опозиција маркирана кроз лик једног смушеног и неспособног човека, нота бене и свака част, али какве то везе има с његовим сексуалним опредељењем?! Да није то, можда, Нешковић политички коректан кроз политичку некоректност? Kакве уопште везе са спрегом власти и криминала, крађом и отимачином, трговином природним и државним ресурсима, протекцијама или непотизмом има овом редитељу омиљени, увек пренаглашени, неукусни сексизам преиспољен током целе ове представе, али и неких претходних?!

Режија Милана Нешковића овде највише подсећа на део сценографије који доминира десним делом сцене, на некакву стаклену собу у којој је, без икаквог реда и смисла, набацан и нагомилан разнородан стилски намештај. То му дође нешто као еклектицизам на „нешковићевски начин“.