Прозор у париску књижевну прошлост - Архива књижаре „Шејкспир енд компани”

Почетак рада и будући развој култне књижаре нераскидиво су повезани са њеном оснивачицом Силвијом Бич, америчком емигранткињом која по доласку у Париз, очарана интелектуалним животом града, успева да окупи највећа књижевна и уметничка имена под истим кровом. 

Књижару, отворену у периоду када издања на енглеском језику у Француској нису била лако доступна, посећивали су многобројни интелектуалци из различитих делова земље, попут Симона де Бовоара, Жака Лакана и Валтера Бењамина. Била је матица „изгубљеној генерацији", место које и данас представља литерарни амблем града и уточиште за писце који, као и некада, могу да преноће у њој у замену за неколико сати рада или кратку аутобиографију коју би написали на лицу места.

Често су је посећивали Хемингвеј, Фицџералд, Стајнова, Паунд, Елиот и други велики писци, а њена готово митска историја почиње смелом одлуком Силвије Бич да објави Џојсовог тада контроверзног Уликса, 1922. године.

Стотину година од оснивања књижаре, захваљујући пројекту дигитализације записа из њене архиве, отворен је прозор у међуратни период француске књижевне сцене. Грађу која стаје у близу две стотине кутија анализирају стручњаци универзитета „Принстон", а она ће сада први пут бити доступна истраживачима у електронској форми.

Пројекат, започет 2014. године, омогућава осврт ка ери џеза, епохи настанка револуционарних књижевних дела и читалачким навикама писаца који су обогатили импресивну историју овог места.

Џошуа Котин, професор енглеског језика на универзитету „Принстон", рекао је да је Силвија Бич „пажљив, опсесиван чувар записа". Тим истраживача са овог универзитета ради на развијању алата који ће им омогућити да схвате потенцијал грађе: „Толико је блага остало да се открије. Ако ставите све папире у архиву, то би био торањ висине 78 метара", каже Котин за Гардијан. 

Фонд књижаре сведочи о посвећености Парижана читању у различитим епохама, али и о томе која су дела обликовала тадашњу мисао, док читалачке навике писаца представљају оквир за будуће истраживање њиховог стваралаштва.

Руком писане картице за позајмљивање књига откривају да је 1925. године, две и по деценије пре боравка на Куби и објављивања романа Старац и море, Хемингвеј позајмио мемоаре поморца Џошуе Слокума, првог човека у писаној историји који је самостално пловио светом.

Међу више од деведесет књига које је затражио у овој књижари је и аутобиографија Ф. Т. Барнума, политичара, бизнисмена, оснивача циркуса „Барнум енд Бејли", али и Џоунсов Борба са биковима. Ову књигу Хемингвеј чита у години објављивања његовог романа Сунце се поново рађа, у којем проналазимо исте мотиве.

Код овог писца је, судећи по грађи, осам дана био Лоренсов Љубавник леди Четерли, и то 1929. године када је дело и објављено у Француској. Због отвореног писања о људској сексуалности дуго је било цензурисано, а у изворном облику објављено је три деценије након Лоренсове смрти. Међу књигама које је купио у „Шејкспиру енд компанију" је и примерак сопственог романа Збогом оружје.

Позајмљивање књига па бекство 

Судећи по записима које чува књижара, Гертруда Стајн бирала је фантазију и историјску романсу, а једном приликом позајмила је и Острво једнакости Ендруа Сутара, чија су остварења била инспирација за велики број немих филмова, сниманих до касних двадесетих година прошлог века.

Непосредно пре бекства из Париза и смрти, Валтер Бењамин позајмио je две књиге: немачко енглески речник и Физичка и метафизичка дела Франсиса Бејкона. Док је читао Уликса, Жак Лакан позајмио је опскурну књигу о историји Ирске, док је фотографкиња Клод Кахан читала  Хенрија Џејмса. 

У архивској грађи је, пре почетка пандемије, пронађен и рукопис за Бале Механик композитора Џорџа Антаила, који је послужио као музичка пратња истоименом дадаистичком уметничком филму, једном од најзначајнијих остварења ране експерименталне кинематографије.

Интересантан је и податак да су многи књижевници истовремено читали дела високе књижевности и „брзочитајуће" штиво. Књижара „Шејкспир енд компани" затворена је 1941, након што је Силвија Бич одбила да прода последњи примерак Џојсовог Финегановог бдења једном немачком официру.

Џорџ Витман поново отвара књижару 1951. године, али нове околности и надолазеће генерације писаца, ма колико импресивне из данашње перспективе, нису успеле да сачувају узвишену, недостижну ауру коју су својевремено око књижаре „Шејкспир енд компани" створили припадници „изгубљене генерације".