Бијенале у Венецији – у вртлогу занимљивих времена

Са насловом и тематским фокусом „Како ћемо живети заједно?“, ког је поставио уметнички директор Хашим Саркис, намера је била да се размотре различите могућности суживота.

Свакако, уколико концепција не буде промењена, искуства суживота у епохи короне, овој изложби придодаће многа нова идејна решења.

Но, као последица померања године одржавања Бијенала архитектуре, које се одржава неизменично са Бијеналем визуелних уметности, настаријом и најмериторнијом светском смотром савременог ликовног стваралаштва, која траје већ 125 година, 59. издање ове међународне изложбе, чије су припреме у току, за чијег је уметничког директора именована Италијанка Ћећилија Алемани, померено је на 2022. годину, када ће трајати од 22. априла до 27. новембра.

Клетва „Дабогда живели у занимљивим временима“ гласио је наслов последњег, 58. издања венецијанског Бијенала визуелних уметности, одржаног 2019. године, које је имало више од 600.000 посетилаца.

Његов уметнички директор, Американац Ралф Ругоф, централну поставку дефинисао је као својеврстан водич за кретање кроз и живот у „занимљивим временима“.

Истичући како живимо у епохи пост-истине говорио је: „Ја мрзим досадна времена која се сматрају стабилним, мирним, просперитетним временима, али кад би ми неко питао да ли би желео да живим у занимљивим временим, рекао бих – не, хвала.“

Између осталог, Ругоф је на следећи начин објаснио своју концепцију: „Реч о темама и лајт мотивима као што су: зидови, препреке, поделе различитих врста, двојници, одрази у огледалима, маске, идеје скривене историје и скривеног идентитета. Такође, ту је још једна ствар које нисам ни био свестан када сам радио изложбу - реч је о читавом поглављу које се бави науком и технологијом - од информационих наука, до машина, и односом између човека и машине који се указује све блискијим.“

Ипак, и поред обиља дистопијских визија, када се из данашње перспективе осврнемо на последње издање Бијенала, сагледавамо да заступљени аутори заправо нису имали толико маште и визионарских моћи да антиципирају размере свега тога што се човечанству догодило током протеклих месеци. Стварност је знатно превазишла дистопијске слутње и фикцију.

Ако се осврнемо на дугу историју венецијанског Бијенала, чије је прво издање уприличено давне 1895. године, видећемо да су прекиди континуитета, поремећаји двогодишњег ритма одржавања ове важне светске уметничке манифестације, били ретке, ексцесне појаве.

Током трајања Првог светског рата, изложбе нису одржане 1916. и 1918. године. Други светски рат је такође омео Бијенале - 1942. године публика је видела његово последње издање, да би наредно било уприличено тек 1948. године.

Од 1948. године Бијенале визуелних уметности имало је правилан, двогодишњи ритам, све до 1990. године. У сусрет стогодишњици ове манифестације, направљена је трогодишња пауза,
како би се јубилеј нумерички поклопио са непарном годином њеног настанка.

Тако је његово 45. издање одржано 1993. године, да би се наредним Бијеналем, 1995. године, обележила његова стогодишњица, те је тако одржавање Бијенала поново прешло на
непарне године.

У међувремену, 1980. године, чувени римски архитекта Паоло Портогези, основао је венецијанско Бијенале архитектуре, које се од тада одржава наизменично са бијеналима визуелних уметности. Дакле, после Првог и Другог светског рата, пандемија коронавируса, једина је имала толику моћ да наруши ритам одржавања Бијенала у Венецији. А то јесте својеврсно знамење.