Зашто све тајне крију руке диригента

Диригент је, како каже музички коментатор и новинар Норман Лебрехт – „релативно нов музички инструмент“. Откривен је век после кларинета и век пре синтисајзера. Појавио се из нарастајућег оркестарског звука који је постао сувише масиван и сложен да би могао сам себе да контролише. До диригената, музика је функционисала по принципу ренесансне свестраности – композитори су свирали, певали, подучавали, а на неки начин, као део ансамбла и дириговали.

Током деветнаестог века извођачки виртуозитет наметнуо је потребу издвајања једне особе која би увежбавала хор или оркестар за наступ, а на самом концерту одређивала такт, знаке за динамику, почетак одсека и фраза, а потом и за обликовање целокупног музичког материјала. Та особа је, дакле, водила музичаре кроз запис и самим тим креирала интерпретацију.

Први диригенти у савременом смислу били су композитори који су најпре дириговали само своја дела, а потом и композиције оних колега који се нису сналазили у том послу, јер убрзо је постало јасно да дириговањем не може да се бави сваки музичар. Диригент је пре свега морао да поседује особине вође, да би био у стању да стане пред ансамбл и буде ауторитет у групи од 100 чланова. Притом, наравно и да располаже темељним образовањем и врхунским особинама музикалности.

Професија диригента еволуирала је кроз историју стилова од Вебера, Менделсона, Берлиоза, Вагнера, Малера, Рихарда Штрауса до уметника 21. века којима је дириговање једини позив. Познавање оркестра, тачније звучних односа међу инструментима увек се јасно чује у делима и непогрешиво показује ко је од аутора уједно и диригент. Ипак, тек је наменском специјализацијом за дириговање почео развој ове професије, а то је омогућило и појаву која је обележила другу половину прошлог века – доба великих диригената. Реч је о изразитим уметничким личностима, које углавном памтимо као аутократе, а чије су руке обликовале хармонију целокупног музичког света.

Међу свим тим различитим уметничким личностима непоновљиви су дух, снага, креативност, па и готово митолошко значење Херберта фон Карајана. Његово име нам говори још једну значајну ствар о музици – да су великим уметницима дозвољене животне, моралне и политичке грешке које се обичним смртницима не опраштају.

Легендарни диригент Берлинске филхармоније био је славан у толикој мери да је постао симбол тешко достижних висина читаве професије. Од положаја његове главе и препознатљивих покрета руку до изузетне озбиљности у погледу и гестовима, сваки део његове уметничке појавности чини га најбољим међу најбољим диригентима у историји музике, готово власником звучне слике некадашње Европе и то и у историјском и у духовном смислу.

Карајан је био елита и пореклом и чињеницом да је напамет знао све Вагнерове опере и све класичне симфоније. Уједно, био је и возач тркачких аутомобила, шампион у скијању, пилот. Добро је познато да је мало експресије било у његовом начину дириговања, снимци и данас сведоче да се магија стварања музике дешавала у хипнотичком односу између њега и оркестра. У тој метафизичкој сфери скривена је и неславна прошлост великог диригента.

Карајан није одолео честиткама харизматичног лидера једне странке која је обећавала препород уништене нације. Била је 1938. година, када се млади уметник Карајан руковао са вођом, а потом је регрутован у редове регуларне немачке војске. То је музичара коштало многих изјава и објашњења, а и понеке потпуно празне сале у послератној Европи и Америци. Али, Карајанова гвоздена воља и дисциплина коју је умео да наметне себи и другима, његова тежња ка савршенству и дубоком проницању у тајну музике, његов непрекривен елитизам створили диригента са статусом недодирљиве личности магичних моћи и врховном божанству Олимпа.

Таква величина директно се одразила на положај његових колега, ставила их је у други план. Међутим, можда нам је баш тај други план дао увид у праву меру и значај самог дириговања. Што се квалитета тиче, све је постало само питање укуса: Бернштајн? Озава или Абадо? Мехта или Шолти? Начин интерпретације дела, однос према оркестру и комуникација са публиком чине разлику међу њима. Ту су прецизност, промене темпа, изражајност и динамика, заиста постоји много референци које чине диригента компетентним.

Харизма Валерија Гергијева и његова окренутост лепоти тона је оно што је створило велики круг његових поштоваоца у свету. Са друге стране, Густаво Дудамел је познат и као рок звезда која неизоставно и посвећено трага за савременим изазом у уметничкој музици. Имена диригената важан су део престижне извођачке листе чувеног Бечког новогодишњег концерта. Реч је можда и о незваничној листи најутицајнијих диригената данашњице, чији редослед наступа на сцени Музикферајна говори много више од пуког усмеравања оркестра.

С једне стране диригента одређује стандардизована, широм света усвојена мануелна техника која води ка економичности, прецизности а захтева потпуну независност леве и десне руке и то се вежба као сваки други инструмент. Са друге стране, огроман је дијапазон дела која диригент мора да разуме, растумачи и којима мора да утисне лични печат. Између те две крајности налази се једна узбудљива професија чије је уметничко лице током концерата потпуно невидљиво за публику.