Музика и идеологијe - од приношења жртве до нота за индустрију

Музика је одувек под утицајем и политике и економије, религије, образовања, свих оних елемената који одређују и наше животе. Док је то очигледно у књижевности, сликарству или позоришту, тешко преводив језик музике оставља простор за недоумице у процени њене хуманистичке поруке. У вечној дилеми и питању да ли музика може да изрази нешто друго сем музике саме, суштинска је чињеница да друштвене противуречности утичу на такво кодирање. 

Пажљивим погледом на ритам промена музичког језика од праисторије до данас, налазимо на фасцинантне подударности са развојем целокупног људског друштва. У том смислу могуће је једну дисонанцу која у одређеном моменту оспорава тоналитет, повезати са револуцијом која је у истом временском оквиру рушила царства. На који начин музика делује на историју тешко је доказати, али је зато могуће сазнати како идеологије друштва утичу на музичаре и музичку уметност.

Чувена је критика Конзисторијума Арнштата упућена Јохану Себастијану Баху, оргуљашу њихове цркве,у периоду с краја 17. и почетка 18. века, због понашања у приватном животу, као и због недопустивог увођења "чудних варијација" у корал и спајања неспојивих тоналитета. Прекоревање је Бах прихватио са дубоком понизношћу, а уметнички одговор и поштовање према институцији која га плаћа садржани су у делу Музичка жртва.

Историјска илустрација идеолошког мешања у музичку уметност могла би да буде и оснивање Националног института за музику 1793. у Француској како би Ковент Републике подржао и подстакао снаге бранилаца једнакости, а против музике која смекшава душу сладостраним звуцима у салонима и храмовима. Одређено је да тргови постану концертне дворане како би се истакла и подстакла храброст бранилаца домовине.

Kако је све почело? Музичар је одувек имао одређену моћ да говори у прилог или против друштва. Он је племенски врач и пророк. Та позиција старија је од сваке друштвене и државне хијерархије. У античким цивилизацијама је или роб или натприродно биће које песмом кроти звери, помера планине, исцељује болесне. У феудалном друштву - свештеник или скитница, а црква и двор одређују дозвољене музичке форме које могу да учврсте поредак а да не узнемире народ. Карло Велики уједињује краљевство уводећи под претњом смртне казне грегоријанско певање у све цркве. Ричард Лавље Срце плаћа жонглере да по вашарима певају песме у његову част.

Са развојем друштвених односа, улога музичара постаје значајнија, а усложњавају се и захтеви и могућност да на захтеве одговори. Појављују се полифонија, спектакл, опера... то је разлог што су аматери остали на улици да певају сатиричне песме. У двор улазе професионалци и постају ливрејисане слуге које музиком прате све важније догађаје, од свадбе и крунисања до сахране.

Слабљење племства најављују први јавни концерти са плаћеним улазницама, Нова класа види своју легитимност у присуствовању уметности која је до сада била резервисана само за елиту. Музика прати овај заокрет радикланом променом стила, од сложености високоумне полифоније ка једноставности, јер ако плаћа, слабо образована публика платиће за ужитак који јој је близак. Напокон, крај 18. века припрема владавину новца као краљевства буржоазије која ће музичару дозволити слободу: да се повињује њеном укусу или да умре од глади.

Занимљив је процес демократизације музике који прати тежња композитора ка независности, ка животу ствараоца слободног да мисли. С једне стране он је бунтовник који руши стеге а са друге он је захвални уживалац меценства људи из високих владајућих слојева. Он се истовремено и љути и клања. Посвећује сонате, квартете и концерте грофовима и крунисаним главама, потом их цепа, очајава па пише нове и тако у круг. Једни без других не могу.

Неколико недеља након избијања устанка у Пољској двадесетоједногодишњи Фредерик Шопен напустио је Варшаву. Исфорсиран, на брзину изведен одлазак омогућио је његов отац не желећи да свог талентованог и болешљивог сина види на барикадама. Борећи се са тескобом и лошим предосећајем, Шопен је из туђине слао писма пуна горчине. Вишеније умео да ужива у забавама које су му се некад чиниле тако атрактивним. У салонима препуним богатства решавао је своја најдубља питања о повратку у домовину.

Музичари и друштвени сломови 

Решење које је живот наметнуо младом Шопену понавља се у судбинама многих уметника његовог, али и нашег доба. Одбивши да продужи пасош као поданик туђинског царства, Шопен је постао избеглица. Колико се то чује у његовим полонезама, мазуркама и баладама? Чује се све. Као и у музици других композитора који су после Шопена најавили велике друштвене сломове. Као и у музици данашњих стваралаца најразличитијих националности који пишу музику инспирисану мелосом свог порекла на најудаљенијим тачкама света.

Чињеница је и да су Вагнер и Малер усложњавали мелодију и хармонију до ивице издржљивости тоналитета, а Шенберг је подигао револуцију превратом додакафонског система. Експлозија која се догодила у музици најавила је колапс капитализма, међу музичарима се водио естетички рат, док је човечанство водило идеолошке сукобе.

Ту започиње и до данас не престаје заједничко врење уметности и живота, а оно што је у 20. веку остављало утисак највећих сеоба народа наставило се и у 21. веку. Избеглице и мигранти, бегунци из сопствених живота, реч је и о трагаоцима за имагинарном слободом стварања, некада су то били Мануел де Фаља, Бела Барток, Сергеј Рахмањинов, данас је то читава река извођача која непрестано тече. 

У свим тачкама људске историје када се од музике очекивало да буде инструмент владајуће идеје, музичари су имали сужени избор. Или беспоговорно приклањање таквој идеји или отворено одбијање које је почињало економским колапсом, а завршавало пропашћу душе на штету уметности. Најбољи пример су масовне песме које су и у нашем некадашњем социјалистичком друштву обликовале уметнички сензибилитет наметнутим методама. Двоструке игре музичких и идеолошких мисли одредиле су шизоидну позицију уметника који су, да би преживели, често доносили одлуке да весело певају иако не мисле тако.

Насупрот свим сазнањима, насупрот свим угловима који су осветљени и тако дефинишу стање, решења се нису променила ни у данашњем компјутеризованом, дигиталном друштву. Два су пута - или стварати према законима уметности у раскораку са стварношћу или продуковати музику за индустрију забаве и анестезирано друштво.

Најновија ситуација говори о томе да егзистенција музичара трпи огроман притисак. На самом крају пандемије која утиче на светске оркестре, перформере и слободне уметнике утисак је да се не говори довољно о томе и да друштво окреће главу. Када ће се групе и појединци сетити да не могу без музике и какву сарадњу ће понудити музичарима, остаје да се види у времену које долази. Историја се понавља.