Префињена музика Дејана Деспића има класичну лепоту

Међу публикацијама из области теорије музике, издваја се она о тоналитету у три тома, али значајно је и око 400 текстова за стручне и популарне музичке часописе и радио-емисије. Свака је на свој начин део обавезног процеса којим се прелази на виши ниво у професији.

Академик Дејан Деспић рођен је 11. маја пре тачно 90 година. За нашег композитора, музичког писца, теоретичара и педагога, реч је о датуму када прославља богат живот. За нас је повод да истакнемо његову успешну каријеру која ненаметљиво, доследно и посвећено траје од 1955. када је дипломирао композицију и дириговање на Музичкој академији у Београду.

У почетку је предавао теоријске предмете у Музичкој школи „Мокрањац", а од 1965. године и на Факултету музичке уметности у Београду. Године 1985. изабран је за дописног, а 1994. за редовног члана Српске академије наука и уметности, где је до 2011. био активан као секретар Одељења ликовне и музичке уметности.

У историји музике Дејан Деспић има посебно место. Не само као први код нас који се упустио у писање о сложеној структури музике, већ и зато што се као композитор никад није приклонио општим токовима и трендовима. Деспић не припада авангради, није из ње изникао иако је авангарда била део климе у којој је сазревао. Његово стваралаштво броји око 250 нумерисаних опуса и једно је од најобимнијих у српској музици.

Доследно је ослоњено на неокласични музички језик. Чини се да је рано, од самих почетака педесетих година, схватио да неокласични језик којим пише може да усавршава, а не мора да га мења. Често су дела написана за одређене инструменталисте или ансамбле, али су увек без стилског заокрета и никада нису друштвено прикладна.

Оно што је посебно у опусу Деспићевог стваралаштва, његов центар интересовања је минијатура – музичка мисао исказана као јединствена целина. Она је или самостална композиција или више њих које аутор спаја у једно дело а њихове различите атмосфере, карактери и енергије граде сложену драматургију. Начин његовог компоновања није последица спољашњих утицаја, већ је дубоко проживљен и део интимне сфере, Деспић ствара јединственим, индивидуалним стилом.

Деспић је човек од много рада и мало речи. То је јасно не само по обиму стваралаштва, већ и при сусретима са њим на концертима, промоцијама и различитим музичким догађајима. У жижу јавности је пре неколико година доспео враћањем Награде Града Београда заједно са новчаним прилогом, са образложењем да је уметничка награда у диспаритету са онима које се уручују спортистима, тако је не увредивши спортисте и њихове домете одлучио да не увреди ни себе ни своје колеге који за минималне износе стварају уметничка дела.

Чак и када је објавио књигу у којој говори о политици, то је учинио са становишта композитора. Дејан Деспић је био вишегодишњи организатор концерата у Галерији САНУ, тиме се опробао и у стварању музичког живота престонице. Утисак је и да су награде одувек биле део Деспићеве каријере, укључујући оне Удружења и Савеза композитора, радио станица, разних фестивала и трибина. Још као студент композиције награђен је за Гудачки квартет, а најновија Мокрањчева награда уручена му је за синтезу и круну његовог стваралаштва – оперу Поп Ћира и поп Спира, која је премијерно изведена у Српском народном позоришту у Новом Саду пре две године.

Све што би још требало да се зна о Деспићу налази се у књизи Сазвучја Дејана Деспића, Милоша Јевтића, у којој су записани њихови разговори о музици, али и животу и сећањима. И треба слушати Деспићева дела. Он сам издваја Хумористичке етиде за клавир јер се у њима препознаје животна потреба за хумором.

Ноктурно оп. 5 је његово рано дело, али можда и најпопуларније и најизвођеније. Треба слушати реномирани A cinque дувачки квинтет који је упечатљивим карактерима обојио један Бемус али и постао важна домаћа литература, па и обавезна композиција на Међународном такмичењу Музичке омладине. И Вињете и Дивертименто… и На крају пута за камерни оркестар опус 125, написана 1997. године, у којем се налази аутобиографска рефлексија целокупног стваралаштва.

Деспићев опус садржи и симфоније и клавирске комаде и изузетно важне циклусе соло песама. О односу публике и јавности према његовим делима, сам композитор изражава задовољство. У тој једноставној опсервацији налази се лични однос према музици и стварању, али и суштина саме музике Дејана Деспића – префињена је и има класичну лепоту.