Последња царска порука онима што живе у великом Граду

Цариград

Један од преломних догађаја у историји Европе (која не оскудева ни у историји ни у преломним догађајима) било је освајање Цариграда од стране турског султана Мехмеда II Ел Фатиха (Освајача), 29. маја 1453. У том дану један се свет, не само једна величанствена држава, срушио. Источно римско царство илити Византија престало је да постоји после хиљаду година тегобних покушаја да се сјај, значај и унутрашња лепота Старог света одрже насупрот свету који се помаљао на источном хоризонту; неминовности историје и судбине биле су јаче.

Град је 324. године основао римски цар Константин Велики, после сновиђења у коме му се јавило да на месту градића Бизантиона, саграђеног у 7. веку п.н.е. на Босфору, треба да подигне нови град. То ће бити његов Нови Рим, који ће касније понети његово име, Константинопољ. И још касније Цариград. Па још касније Истанбул. Тај ће град, после пропасти Рима у 5. веку, наредних хиљаду година, као престоница Византије, бити европска тврђава хришћанства и културни темељ Старог континента. Под тим су градом сада стајали мрки војници чекајући својих пет минута славе.

Опсада Цариграда почела је 6. априла 1453. Град је у његовој последњој бици бранило једва 7.000 људи; испред зидина, са чалмама на главама, било је око 140.000 турских ратника свих фела и квалитета, од јаничара до башибозука, додатно мотивисаних султановим обећањем да ће по освајању Цариграда моћи три дана да по њему пљачкају за своју душу. (Непорециви мотив људски кроз све те миленијуме историје и ратова, који се као црвена нит провлачи кроз све извештаје, записе и хронологије, била је магична реч пљачка, као универзални и врховни извор ратничке радости). Византијски цар Константин XI Палеолог Драгаш из цркава је узимао последње злато да њиме плати војску и храну, уз обећања да ће када град буде одбрањен све бити вишеструко враћено.

Састанак у Аја Софији

Седам недеља хиљадугодишње зидине Цариграда рушиле су се под топовским салвама, из грандиозних топова званих Василевс, први пут тада изведених на позорницу рата, и света. Заповедник одбране Града, ђеновски ратник који је у јануару те године о свом трошку довео својих 700 људи на Босфор, Ђовани Ђустинијани Лонго, вешто је бранио град. Сам је био у првим редовима са својим борцима, одбили су више турских јуриша. Али он је знао, знали су сви, да Град неће моћи да издржи. Знао је то и Константин Драгаш, али је, када му је Ђустинијани понудио да се избави и однекуд из хришћанског света једног дана поведе Крсташки рат, то одбио. Град је горео, Град се рушио, када је последњи византијски цар окупио у Цркви пресвете мудрости Аји Софији своје великаше. Рекао им је следеће речи:

„Постоји време када Човек мора бити спреман да се суочи са смрћу када се бори за своју Веру, Државу, Породицу или Суверена. Данас, сва четири разлога су ту.(...) Морате се борити и жртвовати себе без страха, јер живели сте у великом Граду и сада ћете погинути бранећи га. Што се мене тиче ја ћу умрети за своју веру, за свој Град и за свој народ“.

И кад су тог уторка 29. маја јаничари нагрнули кроз капију Керкопорта која је грешком остала отворена јер су браниоци у пламену борбе мислили да је она срушена и непроходна, и када је пред њом шрапнелом тешко рањен у груди сам Ђустинијани, последњи византијски цар је са себе збацио свој пурпурни плашт и са мачем у руци, као обичан војник, кренуо у сусрет јаничарима и ‒ бесмртности. Многе легенде вежу се и данас за његово име. Једна од њих каже да није ни погинуо: да га је у том последњем јуришу анђео с неба претворио у мраморну скулптуру и сакрио у лагуме испод Златне капије, где ће последњи византијски цар сачекати дан када ће хришћани ослободити Цариград и тада поново ући у Град кроз капију под којом лежи, која је била славолук у Новом Риму Константина Великог. Знајући ту легенду, Турци су ту капију зазидали и до данас је држе зазиданом. Гроб Константину Драгашу се не зна. Оно што свакако знамо: Константин XI Палеолог Драгаш је живео у великом Граду. И мудрошћу несхатљивом владарима и поданицима данашњег света увидео да је већа част у таквом Граду мрети него ван њега живети.

Турски султан је потом ујахао у тај Град. По неким извештајима, зауставио је обећану пљачку свог башибозука, уз речи: „Какав смо град препустили пљачкању и разарању!“. Али све је већ било готово. Град је био уништен. Хиљаду година европске историје било је свршено и Стари свет имао је сада на своје тле да прими полумесец и звезду као симбол наредних векова који ће протећи у пламену константних ратова за превласт између две цивилизације.

Београд

Први на путу тих ратова, опасан такође моћним зидинама једног деспота, био је ‒ Београд, у том тренутку под угарском влашћу. Славодобитни Мехмед II, уверен у своју непобедивост, само три године после Цариграда, своју војску подиже и усмерава ка ушћу Саве у Дунав. Требао му је тај Град. Био је на важном месту, где се секу путеви, од којих један води ка Бечу. Једним од њих је под зидине Сингидунума хиљаду година раније дојахао Атила Бич Божји, и за њим многи други који ће сви одреда наваљивати на Град.

Све је то морао знати Мехмед II Ел Фатих када је тог јула 1456. стигао под бедеме Београда, под беле куле које је сазидао деспот Стефан Лазаревић. (Сигурно је Мехмед знао и за то какав је ратник и витез био тај деспот, и то да је ратовао, после смрти свог оца кнеза Лазара Хребељановића на Косову, за турске султане као њихов вазал, и то да се са својим тешким коњаницима, као деветнаестогодишњак, тукао код Никопоља, уз Бајазита, и преокренуо ту битку на турску страну, и касније код Ангоре, против Тамерлана, уз истог султана који ту битку није преживео. Све је то знао Мехмед, али великог ратника Стефана Лазаревића више није било у донжон кули Београда, био је мртав већ 29 година у часу кад је на ушће Саве у Дунав пристигла претходница Мехмедове армије опремљене тешким топовима).

Турци су под Београд доспели у стању велике пометње Града и његових угарских владара. Није се знало ко ће га бранити, ни како. Несложне и разједињене европске силе и краљеви нису умели да се организују пред надолазећом опасношћу. Иако је у Риму папа Калист III градио чак и флоту на Тибру, далеко је та флота имала да плови до Саве и Дунава. С друге стране француски краљ Шарл VII се правио незаинтересован док су Енглези, пак, управо урањали у династички сукоб који ће касније бити назван Рат ружа. Али за једног човека Београд је представљао позив и императив: Јанош Хуњади, угарски ратник и великаш, хришћански бранитељ вере који је са Турцима већ укрстио оружје на много бојних поља, био је спреман за битку. Он је брзо прикупио угарске снаге које су стигле под Београд јуна 1456. године.

У исто време, пошто ни дворови нити племићи нису умели да се сложе, хришћански проповедник, данас светац, Јован Капистран, окупио је у Петроварадину крсташку војску скупљену с коца и конопца, из Пољске, Чешке, са свих страна, углавном сиротињу и авантуристе жељне неког плена, притом верске фанатике, и повео их под зидине Београда. То ће, дакле, бити војска која ће, у бројности која до данас није установљена, али их није било више од десетак хиљада, бранити Београд од силе која је срушила Византију.

Заповедник посаде Града био је Хуњадијев шурак и војсковођа, капетан Београда, Михаљ Силађи. Када су Турци почетком јула стигли, то је била страховита војска. Било их је, иако данашње процене варирају, око сто хиљада. Дунавом су, од Смедерева које су Турци пробали да освоје али су одустали и кренули узводно ка свом примарном циљу, допловиле турске галије, које су имале да Београд одсеку од Угарске и спрече снабдевање с реке. Београдски живаљ био је престрављен. (Београђани су морали знати шта се три године раније десило на Босфору, сигурно су чули за страшне топове који су срушили цариградске бедеме. Сада су топови били ту. Ту је био и султан. Позорница је била спремна за још једну битку која ће одлучивати судбину земаља и народа. Град на ушћу Саве у Дунав имао је да окрене још једну страницу историје). Мехмед II је свој чадор поставио на Врачару, код данашњег Храма Св. Саве. Крила његове војске су на лево и десно сезала до Саве и Дунава. Београд је са копна био затворен, и топови су почели своју симфонију. У Граду је врило. Нешто се морало учинити, и реке су биле једини излаз.

Прва битка на Дунаву

У Сланкамену су се окупили бродови са крстовима на заставама, и запловили низводно Дунавом. Испод Београда чекали су их лаки одреди шајкаша. Али између њих је, код Земуна, отприлике на месту где је данас ресторан Венеција, била постављена тешка флота турских галија, повезаних међусобно ланцима. Велика река је била преграђена бродовљем пуним наоружаних људи. Био је 13. јул. Угарски бродови су прилазили. Јанош Хуњади је за напад одредио следећи дан.

И кад је свануло, угарски пробој је био силовит – турски ланац није издржао. Бродови су се тукли свим могућим ватреним оружјем, а када би сасвим пришли један другоме, посаде су прескакале с брода на брод и хватале се за гушу. А тада су, Турцима с леђа, пришли шајкаши и задали завршни ударац. Турци су се давили у таласима Дунава, и њихове лађе су гореле. Речни пут ка Београду био је отворен. Хуњади и Капистран те вечери улазе у Београд са заробљеним турским заставама које капетан Силађи истиче на градским бедемима, као подстрек становништву и браниоцима. Београд је сада чекала копнена битка.

Бомбардоване из топова већ две недеље, београдске зидине су биле, с копнене стране, пред рушењем. Напори Хуњадија и Капистрана и њихових људи током ноћних поправки нису могли да стигну убојитост турских топова. Турци су се припремали за велики напад.

Испад из тврђаве

Увече 21. јула напад је почео. После тешке битке, јаничари су се пробили у Доњи град. Око поноћи група од око 700 јаничара се пробија у сам град и јуриша ка мосту који води у Горњи град, последњи плато Београда, на коме у том тренутку још стоји донжон кула деспота Стефана Лазаревића. Мост није спуштен, и изгледа како ништа не стоји на путу турским нападачима. Али браниоци на том мосту успевају да задрже налет. Нико се од јаничара није пробио до Горњег града.

У зору је почео противнапад, уз обиље запаљене смоле и грана које су браниоци бацали на Турке који су се пентрали уз зидине. Јаничари који су заустављени на мосту су побијени. Град је био у рушевинама док се прво сунце 22. јула помаљало са истока.

И тада долази до сцене каква се ретко виђала по бојиштима опседнутих градова у људској историји: браниоци града, углавном Капистранови крсташи, супротно свим војним доктринама које налажу да се браниоци држе својих утврђења, искачу кроз развалине међу Турке и заподевају борбу. С почетка их Јован Капистран позива да се врате, али крсташи не слушају, па им се њихов вођ на крају придружује у освајању турских шатора. Кад су свршили са шаторима дохватили су се топова и окренули их ка Турцима. И тада долази до пресудног тренутка, када сам султан Мехмед II, у намери да спречи повлачење своје војске, имајући можда на уму Гаја Јулија Цезара који у бици код Алезије ујахује са исуканим мачем у редове Гала, такође лично улази у борбу. За разлику од великог Римљанина који је преокренуо своју изгубљену битку, турски султан, миленијум и по касније, у својој бици под Београдом ‒ добија стрелу у бутину. Рањен, једва се повлачи са београдског бојног поља на коме за Турке више нема ничега до срамног пораза...

Куга

Но, рат је пре свега борба за живот, оружје непријатеља није једино што те може убити. Двојица команданата одбране Београда, угарски ратник Јанош Хуњади и хришћански проповедник и заповедник крсташке војске Јован Капистран, имали су под Београдом своје последње дане славе. Победници над турском армадом, нису успели да преболе кугу која их је стигла у разореном Београду за чију су се част и слободу борили. Непокопани лешеви који су на летњем сунцу остали дуго на разрушеним улицама, произвели су пошаст која је однела обојицу заповедника. Јанош Хуњади умире 6. августа у Земуну, а Јован Капистран 23. октобра у Илоку. За њих двојицу, Београд је био последња степеница на путу уздизања до славе светих ратника који су умирали у Градовима које су бранили.

Љупка кула на Гардошком брегу у Земуну коју данас зовемо Кула Сибињанин Јанка никакве везе нема са Јаношем Хуњадијем који у српској традицији носи име Сибињанин Јанко; подигнута је 1892, у знак обележавања хиљадугодишњице угарског царства, и званично се зове Миленијумска кула. Али ти миленијуми у свести људи свакако нису, кад је требало наћи колоквијално име усамљеној кули, били заводљиви као легенда о великом ратнику, спасиоцу Београда у част чије победе папа Калист VII наређује тада, пошто се вест о победи хришћанског оружја муњевито пронела Европом, да звона на свим црквама звоне у подне. (Ово је, међутим, само донекле истина а остало је легенда: папа је, наиме, издао декрет о подневној звоњави још 29. јуна 1456, као молбу Свевишњем да подари победу хришћанском оружју у Београду. А када је молба била услишена, папа више није повлачио декрет, само што су звона сад звонила у част победе, па тако и данас, 500 година касније, широм хришћанског римокатоличког света звона свих цркава звоне у подне, док ужурбани људи промичу поред њих, а да многи више и не знају поводе звоњаве нити знају за јунаке који су некада давно војевали у Београду).

Јунаци ове приче

Шест људи...

Константин XI Палеолог Драгаш

Мехмед II Ел Фатих

Ђовани Ђустинијани

Јанош Хуњади

Јован Капистран

Михаљ Силађи 

... и два велика Града

И тако, кад данас једна нова болест изводи свој пир над светом и људима, није лоше сетити се великих ратника и великих времена; тада наш живот постаје разумљивији, и бол наша сношљивија. А посебно утешна може бити мисао да је један велики Град који припада свима нама и у коме ми данас живимо своје мале животе или само упиремо поглед у њега, умео да стане и да тако и данас стоји раме уз раме са великим Градовима у којима је било част живети, борити се, и умирати.