Авињонска ружа Милоша Црњанског из венеричне болнице

Онај који се „родио с тим" (Андрићева формулација о врсти књижевног талента Црњанског у односу на све друге писце који су, каже нобеловац, „научили да пишу") није другачије ни могао да суди: проживевши неописиву животну одисеју која га је из родног Чонграда у униформи К. унд К. монархије водила до галицијских ровова Великог рата, па преко Сан Вита ал Таљаменто, Стражилова и Хипербореје до сеобе у лондонску емиграцију и напокон до смираја у чубурском солитеру, Милош Црњански (1893-1977) успео се џомбастим путем славе и искушења коме нема премца у овдашњој књижевној историји.

На том почетку, у рововима Галиције, где песник чучећи у блату иза линије фронта записује Лирику Итаке, има један запис који нама, данас и овде, изолованима и тихима, звучи посебним звуком и носи поруку чије значење ценимо, поред естетичког критеријума и својим новостеченим искуством. (Чар непролазне поезије одувек је и био у томе што се пред вашим оком увек појављује нова, као да са себе збацује вео по вео, водећи вас кроз просторе вашег сопственог бића и као да вам шапуће: Јесам ти рекао, јесам ти рекао?! Требало је само да доживиш довде, честитам ти на животу, живи даље, још велова има ова поема да их скине за тебе!) 

Елем, Апотеоза. Изворно, реч значи уздизање међу богове, деификовање, обоготворење некога или нечега. Али Црњански, обележен јетким цинизмом жртвованог ратника изгубљене генерације како је те младиће назвала Гертруда Стајн и не знајући за Црњанског али знајући Хемингвеја, у уникатној, непоновљивој краткој прози са овим насловом слави једног каплара 29. банатске регименте К. унд К. монархије, свог ратног друга, намерно зараженог сифилисом и стрељаног због дезертерства. Какав само заокрет од узвишеног наслова ка каљузи ратне стварности. Какво одустајање од родољубне патетике Ракићевог типа (дајем живот и знам зашто га дајем). Какво самоуздизање над скрупулама јавног морала и добрим укусом буржоазије. „Судбина ми је стара/а стихови мало нови", каже Црњански у једној од песама Итаке. Песниче, и данас су нови, новији не могу бити, све су новији и новији!

Дакле, ту је реч, кад разгрнете те велове поезије и огромну количину наталоженог једа, напросто о једној причи из ратног болничког живота. Она садржи све што такве приче садрже: главног јунака ‒ генералштабног каплара, шустера Проку Натуралова, затим „једну венеричну болницу славне хабзбуршке династије", потом једну вероломну блудницу која ће се покајати кад већ буде касно, а имате ту и презрив смех главног јунака над тим покајањем, имате успомене младости тих јадника сатераних у болнички котао, регрутованих да се боре и гину за туђ рачун, имате једну мајку која у болницу свом сифилистичном сину доноси колаче, имате на крају и те беле чаршаве са крвавим мрљама које се „не могу описати, јер не личе на авињонске руже".

И имате младог песника који креће Одисејевим трагом, и који ће се тек у животу наломатати пругама и путевима живота и бола, како диже чашу у здравље свих тих својих сапатника који нису прескочили ту животну степеницу па су се погубили у кривинама историје, безимени, сада антички хор у апотеози којом их Милош Црњански из гнојних, крвавих чаршава уздиже у звезде.

„Господо", пева на почетку Милош Црњански, „једну пијану чашу Банату! Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир."

Сазнајемо одмах потом да је шустер Прока Натуралов стрељан „916, новембра првог". И да је био из „велике селендре, Кекенде", и као да му мирис можемо осетити, том босиљку, што су га нашли „у свиленој врпци око његовог врата". А онда нам тај кивни песник који не може да заборави своје ратне другове пружа слику те дивизије „погрбљене од најгаднијих болести" како таква излази пред - Обилића.

Ево апотеозе у свом изворном облику: безимени младићи, из митског банатског блата и једне срамне болнице, чекајући стрељачки вод јер су се намерно заразили од проститутки које раде за јефтин новац, одлазе на смотру косовском јунаку, небеском предводнику некад смелих и узвишених војски. Никад у поезији не беше таквог контраста. (После смо и ми доживели свашта, видесмо и ми како на наше очи нестаје свет који је био наш, и многи су се снови срушили, али та слика Милоша Обилића на смотри строја одрпаних и болесних... тако још нико никада није осенчио дубину свеопштег пада).

А та мајка, која за Св. Аранђела доноси сину колаче у последњу болницу његовог кратког живота, за њу Црњански каже: „Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу. А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер". Опори глас, изнебуха у здравици: те две линије националног бића, националисти и интернационалисти, и непомирљивост њихова која се осећа као што се осећа ледени дан отворених врата кад прођете голи поред њих, те две Србије које ми данас живимо, као између две ватре, непрестано? Прекогниција као једина судбина поезије.

Диже се, даље у Апотеози, чаша младићима што су лежали на тим постељама пуним крвавих мрља што, видели смо, не беху налик авињонским ружама, младићима који су писали са тих постеља последња писма и у њима питали: „Да ли је жито никло"? Диже се чаша „шупама дерним и смрадним и мрачним, опкољеним високим плотовима, набијеним жицама трновитим, у којима су, ноћу, блуделе страшне, погурене сенке". Диже се чаша „у славу кола Банаћана, што се ту играло око столова на које су их бацали и секли. Секли немилице, ножевима страшним, што су задирали дубоко, и бесно, али нису могли да исеку ни један јаук, из тела њиховог, пуног рана, окуженог, жутог, гробног, јадног". Жели Милош Црњански да се у његовом вину „згрче болна лица, страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће погурени, пуни смеха, изићи пред Милоша".

Песник, ратник и млади Одисеј Црњански тражи да његова здравица „заборави вашар царева и народа, нек здравица моја кликне Банаћанима. Још једну чашу за друга мог, за дан кад су га довели. Беше весео дан, јесењи дан", и пије за проститутку којој је његов друг, генералштабни каплар Прока Натуралов, платио стотинарку да га зарази, и пије у здравље те проститутке која га је издала. „Нек моје вино полије овај чаршав бео, да не видим на њему њено бледо лице, кад се покајала пред Судом и пала пред њим на колена. А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански".

И на крају, мало пре него што ће тај у свилу увијени босиљак о Прокином врату бити нађен, песник и ратни друг и брат његов по крвавом оружју диже чашу у славу последње поруке стрељаног војака: „Поручио нам је да се, на повратку са стрељања, отпева банаћански бећарац и одигра коло. У славу погурених и кужних који су играли, и стражара који су их тукли батинама. Ову чашу поруци његовој. Босиљку који му је нађен око врата. Плачу горком и јецању које се чуло целе ноћи, за њим". 

И тако, док тај вашар царева и народа никако не престаје, ми данас, у нашим болницама без возног реда, бескрајним вашарским болницама... чекамо дан просветљења. Вирус ће једном отићи. Можда ће, његовим трагом, доћи неки нови јахачи да опет поремете наш живот, и ред.

Али ти дани проведени у самоћи станова претворених у самице, у хладним сајамским халама са хиљадама глава што ућутано пиље у свод концентричних кругова многих мутних прозора, у ноћним шетњама зачуђених паса што их изводимо у невреме... биће онај залог којим ћемо и ми, овакви какви смо, једном моћи да скрушено станемо пред оба Милоша из ове необичне приче, и да кажемо: И ми смо патили, и лудели, и били сами и побеђени и утучени али смо се ипак мало и смејали док смо плакали, и мислили смо помало и на друге, мислили на Италију, nostri amici Italiani са својим хармоникама, гитарама и даирама на прозорима с погледом на двориште... и тако је све то, ето, прошло. Тада ће нас, овакве какви смо, један велики песник, и један велики ратник, погледати мило. Тада ћемо свакако знати да је све ово вредело издржати.