Српско апотекарство - по лек код Црног Арапина, Златног орла или Знака питања

Сматра се да су прве апотеке у Европи отваране у Италији у 12. веку, а из наших историјских докумената, фотографија и аутентичних предмета који се чувају у музејима, знамо да су прве апотеке у Србији отворене тек у трећој и четвртој деценији 19. века.

На самом почетку 19. века, у Србији није било ни трага неком организованом апотекарству. Народ се лечио лековитим биљем, бајањем и другим празноверицама. Тек са ослобађањем од турске владавине, постепено, у земљу су долазили школовани лекари и апотекари. У време отварања првих апотека, у Србији нису постојали закони који би регулисали ову делатност, као ни здравство у целини. За почетак увођења законских мера у здравству била су посебно важна два акта: Хатишериф из 1830. и Сретењски устав из 1835. године.

Остало је забележено да су странци били власници првих мањих покретних апотека у Србији 19.века. Један од пионира био је Грк Антон Делини који је 1813. године радио као лекар у турском гарнизону. Спомиње се и италијански лекар Вита Ромите из Ливорна који је био лични лекар београдског везира, а касније био у служби и кнеза Милоша. Његова приручна апотека је радила све до 1828. године.

Прва приватна апотека у Београду налазила се преко пута Саборне цркве, у кући која је била поред чувене кафане „Код знака питања". Отворена је 30. априла 1830. године с допуштењем кнеза Милоша Обреновића. Њен власник је био фармацеут из Земуна Матеј Ивановић који је фармацију завршио у Пешти. Његова апотека је била једино место на коме сте могли да нађете исправно „сачињен" лек.

Прва државна апотека је отворена у Крагујевцу 1836. године као „Књажеско-придворна апотека" или „Правитељствена апотека". Њен први апотекар био је Павле Илић из Великог Бечкерека који је фармацију завршио у Бечу. Као млад фармацеут сам је правио лекове, радио њихову експертизу, као и хемијске анализе и анализе минералне воде.

Његова апотека је снабдевала лековима кнеза Милоша и дворане, војнике, гардисте, грађане и окружне лекаре. Након три године рада у Крагујевцу, када је одлучено да се цела државна управа пресели у Београд, премештена је и државна апотека. Данас се у Музеју за историју фармације при Фармацеутском факултету у Београду чува колекција порцеланских стојница за чување чврстих и течних лековитих препарата из прве државне апотеке.

Средином 19. века и Ваљево је добило прву апотеку која је била више од апотеке. Место где се првенствено могао купити лек било је и место окупљања варошке интелектуалне елите. Основао ју је млад апотекар, пореклом словенски Немац, Клаудио Прикелмајер који је био и одличан музичар. Звуци његове виолине многе су доводили у апотеку не само да купе лек, већ са жељом да се ту опусте, прелистају неку страну енциклопедију или илустровани часопис. Његова виолина и данас се чује у сталној поставци Музеја у Ваљеву где је изложено више стојница или посуда за чување лекова, апотекарска вага и још по нешто од Прикелмајерових личних ствари.

Закон и Марија Терезија 

Делови територије данашње Србије од 17. па све до почетка 20. века били су под влашћу Хабзбуршке монархије. Царица Марија Терезија је желећи да се реши торбарења, врачара, амулета и талисмана на простору Војводине донела Велики Закон о здравственој култури и званичном лечењу, а онда су отворене прве болнице и апотеке.

Нови Сад је добио прву апотеку 1740. године, звала се „Код Црног Арапина“. Нешто касније је и Петроварадин добио своју апотеку „Код златног орла“ која постоји већ 256 година и једина је апотека на територији данашње Србије која у континуитету ради од свог оснивања.

Апотеком је руководио Франц Шамс који се бавио здрављем људи, лечењем и справљањем лекова. Музеј града Новог Сада у својој Збирци историје културе и фармације чува прелепе стојнице, апотекарске ваге, аване, пипете, епрувете и много других експоната који су припадали Шамсовој апотеци „Код златног орла" у Петроварадину.

На стакленим посудама или стојницама апотекарским имала је натпис за лек и орла раширених крила који држи лек у кљуну.