Преминуо песник Алек Вукадиновић

Истакнути српски песник Алек Вукадиновић преминуо је у Београду, оставивши за собом богато књижевно наслеђе које ће наставити да инспирише будуће генерације. Његова сахрана биће одржана у петак, 29. новембра, у 14.15, на Новом бежанијском гробљу.

Алек Вукадиновић рођен је 13. септембра 1938. године у селу Милановац код Пећи, у тадашњој Краљевини Југославији. Детињство је провео у Андријевици, а део живота у Пећи, пре него што се 1959. године преселио у Београд, где је живео до краја живота.

Вукадиновић је био председник Београдске секције писаца Удружења књижевника Србије од 1982. до 1984. године. Поред поезије, бавио се и лирском прозом, есејистиком и књижевном критиком. Био је уредник часописа Удружења књижевника Србије Relations и сарадник Трећег програма Радио Београда, где је коментарисао културне и уметничке појаве од 1972. до 1979. године.

Његов песнички опус обухвата збирке као што су Први делиријум (1965), Кућа и гост (1969), Трагом плена и коментари (1973), Далеки укућани (1979), Укрштени знаци (1988), Ружа језика (1992), Тамни там и беле басме (1995), Божји геометар (1999), Песнички атеље (2005) и Песнички атеље 2 (2017), У ватри се Бог одмара (2018), Песме љубави и туге (2022), Гора-камен гора (2024). Његове песме су превођене на више језика и заступљене у бројним антологијама српске поезије.

За свој рад, Вукадиновић је добио многа признања, међу којима су Награда „Милан Ракић“ (1981), Дисова награда (1992), Награда „Бранко Миљковић“ (1992), Змајева награда (1996), Награда „Десанка Максимовић“ (2006) и Награда „Меша Селимовић“ (2019) као и Награда Града Београда (2018) за збирку песама У ватри се бог одмара.

Његова поезија одликује се дубоком везом са језиком и традицијом, често истражујући архетипске мотиве и мелодије српског језика. Критичари су га често упоређивали са Момчилом Настасијевићем, истичући сличности у њиховом приступу језику и поезији.