Професор Јерков: Та врста анархије и хаоса је увод у недостатак памети и њено мултипликовање

Да ли је тај захтев проистекао из погрешног читања књижевности?

– Зачуђујућа је та иницијатива, како сте ви врло љубазно назвали, а можда би и нека строжа реч могла да се каже. Човек се запита шта покреће такву једну врсту воље да нека микрополитичка странка или некаква организација једног јутра одједном се пробуди са свешћу да је до ње и да она треба да мења планове, програме и разумевање књижевности. Мени је то чудно. И, благо речено, побуђује разне размишљања.

Основе за ту иницијативу нема. Та основа би могла да буде, уколико би дело на неки начин било противречно, проблематично, ако би неки образовни профил тога дела могао да повређује неку врсту дела популације или нешто. Књижевност уме да буде проблематична, уме да буде изазовна, уме да приказује ствари које су страшне. Шта ћете са тим? Дошли Грци и срушили Троју. Где је ту правда? Али без тога не можете уопште да живите јер је цивилизација из тога израсла једним делом.

Према томе, књижевност изазива одређене проблематичне аспекте. Она их можда не разрешава тако да то свако види, али у суштини свако велико дело превазилази те проблематичне аспекте. Овде, очигледно, неко није умео да чита књижевност и на 'прву лопту' је видео да је један монах овакав, други онакав, овоме се нешто дешава и није уопште разумео шта књижевност чини.

Књижевност мора да се чита као целина дела, а не као појединачна реченица или један детаљ. И ето, дошли смо овде где смо стигли да водимо једну, надам се, у будућности компетентнију расправу о томе и да истовремено ставимо до знања да ипак та врста примитивног волунтаризма, да то ипак треба једно друштво да буде зрелије и да на мало паметнији начин приступа, чак и онда кад постоји предмет за расправу, а овде га није ни било.

Умемо ли ми уопште да водимо критички диалог са књижевношћу?

– Критички дијалог је у великом опадању дуго. Има препуцавања, има вербалног ратовања, има јавних испада свих врста и величина, али прави, критички, заснован дијалог на аргументима, на стрпљењу, на вољи да разумете опонента, не да се са њим сложите зато што је он можда јачи или има бољу политичку подршку, него да га разумете у најбољем што његова аргументација може да донесе и да је онда оспорите најбољем аргументацијом коју можете да пружите.

И да исто тако критички проговорите о себи и о својој аргументацији. То је у великом опадању, и бојим се да је Србија данас, али и Европа данас, много мање спремна за озбиљну критичку мисао него што то раније била случај.

Према информацијама којима располажемо, две гимназије су роман Доротеј већ изоставиле са списка за лектиру. Да ли неко може самовољно да мења наставни план и програм, или то мора и треба једино да ради просветна институција надлежна за то?

– Ја сам за веома широку и отворену расправу о програму, увек. И мислим да у њему треба да учествују компетентни људи, треба да учествују и родитељи, и деца, и сви, али деца која су прочитала, и родитељи који знају да читају, а не родитељи који су приучене аналфабете.

Дакле, свака част родитељима, али самим тим што сте родитељи, нисте стручњаци за све. Дакле, широка расправа, али и програм не може да се мења тако како коме, како се то каже, 'дуне'. Па сад, неко хоће, неко неће.

Имате део који је остављен да изаберете сами, имате где су избори понуђени, имате нешто што можете сами да додате локално или нешто што ви бирате. Али, на шта би сад то личило да се једног јутра неко пробуди и да каже, знате шта, Свети Сава, то је тамо неки из неке прошлости, и ми то нећемо да учимо и да предајемо. Па онда дође други и каже, Тесла, то је сад ова пропаганда са овим аутомобилима, шта ће више тај Тесла, тај Тесла није ни био у Србији.

Па знате шта, таквих рогобатних и накарадних примера можете направити колико год волите и зато то није дозвољено у друштвима које су мала, али паметна, и која знају да брину о себи. Значи, није дозвољено, не зато што је то неко забранио, или зато што ја, као један времешни стари професор српске књижевности 20. века, не дам. Него због тога што та врста анархије и хаоса је увод у недостатак памети и њено мултипликовање.

Значи, ми треба да водимо расправу, да донесемо програме и планове који одговарају највећем делу становништва Србије, који има јасне циљеве и јасне задатке, а онда није допустиво да ви сад то кварите како год хоћете.

Ја имам жељу да се сретнем са колегама из Ћуприје и Димитровграда, тим пре што су то две различите средине и града, и пре или касније ћемо ми то организовати, јер бих волео да чујем њихове аргументе, ако их уопште имају, а истовремено бих волео да им објасним да не чине то себи, јер чине штету својој школи и чине штету ђацима те школе, који се сад појављују као неки инфериорни ликови, дечаци, девојчице, а то није тачно. Зашто?

Зашто је Роман Доротеј и Добрила Ненадића важан за српску књижевност и зашто је важно да га читамо?

– То не могу да спакујем у два минута, јер сад сам одржао предавање од два сата, после сам једној групи од 15 докторанада говорио још два сата на још вишем теоријском нивоу. У другој прилици могу да кажем и више о томе, али ево хоћу да то сведем у две или три реченице.

Значи, то је била прва књига једног непознатог писца, који је практично био нека врста читалачког победника великог конкурса на ком су тријумфовали Гојко Ђого и Борислав Пекић. Та књига је толико одјекнула у Србији у време кад није била оволико збркана, имала друге проблеме, да је била најчитанија, као што сте рекли.

Биће ускоро 50 година како читамо ту књигу и она је на известан начин израсла и узрасла са нама. А ако баш хоћете о овоме што би требало бити неуралгично, та књига пророкује, препоручује и обликује једну врсту врлине која надилази противречности које су у њој приказане. И та врлина је византијско, православно, српско, историјско, национално оплемењена, а да не носи ни један елемент некакве локалне ускости.

Имао бих да вам кажем и један строго теоријски разлог. То је једна јединствена књига која има такав облик да главни јунак не долази до речи, него да ви читате његово ћутање, његово одсуство, у том смислу реч је то једна књига која наслеђује велику историју модернизма у књижевности. Па, шта још?