Професор Јерков: „Београдско четворојеванђеље“ је акт велике културне храбрости

Те 1552. године започето је нешто што скоро пет векова касније има велики значај за наш народ. Како данас гледамо на тај догађај?

– Свако време има своје подвиге, и свако време има неки тренутак који треба упамтити. Некад као упозорење, а некад као охрабрење да себе на неки начин лепше представимо. Овај догађај треба упамтити као један вредан тренутак не само у историји штампарства и културе уопште, него као један тренутак у коме су у тешким околностима, у окупираној земљи, у неслободи, још увек може радити на стварима културе.

Тако се гради идентитет и тако он опстаје. То је сто година после пада Србије, у тренутку када смо потпуно интегрисани у једно друго и сасвим другачије царство које нам није блиско и чији обичаји и начин живота се не примају код нас. Ви објављивањем књиге која је толерисана у Османском царству, као што је и хришћанство, дакле, вере књиге као и јеврејство, толерисано, али није подржано и нема исти друштвени статус.

Према томе, то Четворојеванђеље је један акт велике културне храбрости и начин на који заједнице штите себе у околностима у којима се налазе.

Постоји око четрдесетак очуваних примерака Београдског четворојеванђеља од којих се само десетак налази у Београду. Ипак се чини да недовољно знамо о овом културном благу. Зашто?

– Зато што смо такви какви смо. Зато што не водимо рачуна о томе. Зато што смо преплављени конзумеризмом, изазовима свакодневног тренутка. Зато што смо бомбардовани глупостима, било да су оне медијски или политички индуковане или искоришћене, и онда се не усредсређујемо на оно што је важно.

То су дивни примерци, сваки од њих је драгоцен, различит, имају различиту судбину. Као материјални траг та се судбина уписала у њега и ви, иако је то иста књига, то није као када данас уђете у књижару па вам је свеједно које издање ћете да купите. Овде свако издање носи у себи печат тог времена и постојања, и печат историје.

Верујем да већина наших гледалаца није имала прилику да у руци држи тако старе књиге. То је невероватан доживљај. Има нешто потресно у себи. То није само сентиментализам да ви преносите осећања везана за историју на један објеката. Него у самом том објекту, као кад одете да гледате неке споменике, кад посећујете манастире, кад гледате руине, античке ископине и тако даље, тако када узмете стару књигу у руке, она вас некако трансформише.

Ако ту енергију у себи пронађете и откријете то је нешто изузетно, не улазећи у питање да ли сте религиозни или не. Независно од тога Београдско четворојеванђеље је културни артефакт првог реда и мало узбуђење.

Београдско четворојеванђеље је штампано на папиру, у фолио формату, крупним ћириличним словима на српскословенском књижевном језику. Укоричен је у кожни повез с металним копчама. Корице су урађене у златотиску.

– То је стара штампа, она је тада била изузетно скупа. Треба да знамо да су те књиге биле много приступачније него рукописи, али је она била изузетно скупа. Дуго је прављена и онда се пуно пажње посвећивало украсима и визуелизацији. Имате дивне иницијале, имате илустрације, имате вињете.

Ми данас углавном и не умемо то да прочитамо, мада знамо шта ту пише, али ако и не можемо да читамо јер нам је страна ортографија и језик, али можете да уживате у тим графемама које као да играју пред вама, искачу на све стране, обраћају вам се, оживе перцепцију.

Поједини примерци имају и упутство како треба да се чита књига?

– Постоје неке богослужбене ситуације у којима се она користи, али постоји нека врста ширег културолошког амбијента у којем приступате књизи и на неки начин јој се обраћате.

Немојте заборавити да то није било која књига, него један свети спис, траг културне историје и у том времену, у тој књизи проналазили сте одговоре на сва питања која су вам важна, зато што она има једну врсту енциклопедијске дубине. То није енциклопедија у смислу свих знања науке, јер то до 17. века неће тако бити нигде, него је то једна енциклопедија духовног става у којем можете да пронађете снагу и поуку како да се односите према изазовима живота.

Шта је специфично за ћирилично писмо? Да ли је оно стварно тако лепо или се нама чини?

– Ми ни после свих година не знамо све тајне ћирилице. Ми знамо основну причу како се она развијала, али све тајне ћирилице на који је она ушла у нас и како смо се ми са њом саживели, зашто је она преовладала, а не глагољица или неки други облик њене адаптације, то су све извори једне мале мистерије у којој ми трајемо.

И ћирилица је лепа зато што је на известан начин савршена, јер носи у себи целу ту историју и истовремено савршено одговара потребама нашег језика. Има сваки знак за сваки глас до кога је нама стало, то је изванредна ствар.

Да ли је ћирилица кроз векове доживела промене и какве?

– Ћирилица се мењала у зависности од језика. Није исто ћирилица у Србији и Бугарској, а некмо ли у свим доменима њеног коришћења током векова. Она је лепа зато што је траг једног трајања. Истовремено вас чини посебним, специфичним, не да бисте због тога били вреднији од других, то нико не каже. Имате у Азији фантастична писма која ми не знамо да читамо, или арабице које су другачије, али оне су ту настале, са нама.

У мом виђењу ствари, мени би било нормално да сви људи који живе у додиру са нама науче ћирилицу, јер то није напорно и тешко, и покажу поштовање према једној историји и према једном трајању.

Колико смо верни ћирилици данас?

– Нисмо верни уопште и ми нисмо верни ничему. Нисам заступник идеје верности, па сви као једно стадо да сви мислимо исто, као како је некада било код наших прађеда. Не. То је друга врста верности – духу, смислу, а не понављање истог обичаја.

Ми томе нисмо верни зато што смо у време Југославија почели да губимо хоризонт сопственог идентитета. То се почело расипати на све стране. Притисак савремене цивилизације, технологије и свега другога, намеће нам латиницу. Значи, не водимо рачуна о себи зато што смо помодари, зато што се улагујемо.

Притом да се разумемо, ја сам апсолутно за равноправност свих писама и пишем и ћирилицом и латиницом, најчешће и не знам како пишем. Али у овом тренутку је ћирилица угрожена том врстом олаког приступа нашој култури и када говоримо о томе да се морамо вратити да равномерно и разумно користимо писма, да га заштитимо од овог цунамија технолошког којим се она брише, и непажње према њему, то је због тога што бисмо желели да једну предност наше историје и културе задржимо, а не због тога што смо заљубљени у прошлост и не видимо будућност.

Напротив. Него неће бити будућности ако не будемо почели да много више водимо рачуна о томе шта смо били, шта треба да будемо и водили дијалог са том традицијом.

Шта би свако од нас могао да уради како бисмо сачували ћирилицу?

– Ево, рецимо, сви који имају било какав натпис на својој фирми треба да размисле зашто је тај њихов натпис по правили само на латиници. Сви који нешто раде, комуницирају, треба да помисле због чега је мени сад тако тешко да напишем имејл на ћирилици. Требало би да овладамо тиме као једном равноправном праксом и треба да водимо рачуна да афирмишемо то своје, где год се налазимо и са другима.

Нисам за то да се сада све књиге у Србији штампају ћирилицом, још мање сам за то да сад неко иде с мотком и тера људе, али јесам за неку врсту афирмативне акције, а то ће рећи, да обратимо мало више пажње, помогнемо себи и подржимо себе зато што смо у неповољним историјским условима.

Ево, нека млађе генерације за почетак науче шта је Београдско четворојеванђеље, нека виде како изгледа стари текст, нека виде како изгледа када смо писали српскословенским и црквенословенским редакцијама, нека науче понешто од тога и већ ће то бити нека врста промене.

Штавише, кад год се нађу са својим друговима, пријатељима, кореспондентима, било где у свету, нека на неки начин репрезентују вредност тог нашег наслеђа. То је велики почетак за све.