Милчо Манчевски: Није тешко не сарађивати са окупатором

Јединствена поетика и препознатљив ауторски печат које је неговао од дебитантског филма Пре кише, овенчаног Златним лавом у Венецији 1994, преко Прашине 2001, Сенки 2007, Мајки 2010, и Бикини Муна из 2017, до последњег филма Врбa из 2019, уврстили су македонског редитеља Милча Манчевског у ред најистакнутијих савремених европских филмских стваралаца.

Манчевски се бавио и краћим филмским формама, спотовима, експерименталним филмом, фотографијом и писањем, а поред професуре на филмској школи Бруклин колеџа у Њујорку, предавао је широм света, укључујући гостовања на Јејлу, Оксфорду, у Токију, Чикагу, Болоњи, Бангкоку, Герасимовом институту кинематографије у Москви, као и на Универзитету уметности у Београду. 

Упркос околностима, ова година је протекла врло динамично за Милча Манчевског. Документарни филм посвећен његовом опусу Каде ли ти оде гласот? у августу је премијерно приказан на македонској телевизији, а однедавно је доступан и онлајн.

Његов последњи филм Врба, који је домаћа публика имала прилике да види на овогодишњем Фесту, кандидат је Северне Македоније за Оскара, а његова самостална изложба фотографија обележила је изложбену сезону у Скопљу.

У Музеју савремене уметности у Скопљу недавно је завршена ваша изложба фотографија „Тамо“, приликом које је представљена и истоимена књига. Шта је све претходило овом пројекту?

– Пуно поцепаних ципела по улицама, сусрети са свакојаким људима од Индије до Бразила, неколико изгубљених фото-апарата, неких деведесетак хиљада фотографија, дуг процес селекције... 

Улица је магично место, свачије, а ничије. Можда је најважније то што је мени лепо на улици, обожавам да се шуњам, залазим у улазе и дворишта, возим се аутобусима за које не знам где иду у непознатим градовима. Волим да откривам фасаде, људе, мачке, тротоаре, пешачке прелазе – и слике које њихови односи стварају.

Ирски уметник и критичар Конор Макгрејди у предговору за вашу књигу примећује да је ваше рано занимање за концептуализам и даље присутно у различитим областима вашег изражавања. Можемо ли ваше интересовање за фрагментарну нарацију повезати са фрагментима стварности „ухваћеним“ на улици? 

– Вероватно да, али нисам на то никад мислио. Мутацију концептуализма обично радим веома свесно и дисциплиновано, као у експерименталним филмовима „1.73“ (који је својевремено победио на Фестивалу алтернативе у Београду), Крај времена или у наступима уметничког колектива 1АМ својевремено. То је свесно присутно и код структуре мојих играних филмова –Пре кише, Прашина, Мајке, Бикини Мун... 

А фотографије радим комплетно интуитивно, имам дијалог само са оним што је унутар фрејма. У сваком случају, важно ми је да емотивни набој буде присутан независно од концептуале или структурализма.

Постоје ли разлике у вашем приступу фотографији и филму? Шта вас највише привлачи баш уличној фотографији? 

– Фотографију радим сто одсто спонтано. Третирам фотографије као визуелна уметничка дела и наративни елеменат ми је сасвим небитан. Малтене као апстрактне слике. 

Играни филм не можеш да третираш тако слободно јер је очекивање публике (а богами и финансијера, фестивала, дистрибутера...) да наративни елемент буде централан. Процес је, наравно, веома различит – за фотографију треба делић секунде (и процес избора, наравно), док је за филм потребно пуно рационалног и практичног рада који се интегрално преплиће са креативним радом у периоду од неколико година. 

Уличну фотографију волим више од студијске због тога што је уметник ухваћен у вртлог непредвидљивог. Улица у сваком тренутку пружа пуно интересантније, луђе и неочекиваније могућности него што би било ко могао да створи у студију.

Ваш актуелни филм Врба састоји се од три приче, или „две и по“, како сте навели: две савремене и једне митске. Ваше јунакиње морају да се боре са контролом над својим телом, традицијом, трудноћом, усвајањем детета... Митско нас уводи у тему и чини контрапункт садашњости. На који начин се још преплићу митско и савремено, Какви односи настају између истине и фикције?

– То су флуидни односи који се увек мењају и зависе од контекста. Ја поставим контрасте и трудим се да будем поштен и према једној и према другој супротстављеној страни. Рецимо, интересантно је открити како се митови, па чак и историја, на којима смо одрасли у ствари веома разликују од истине јер служе неку прагматичну сврху данас. 

С друге стране, ова историја и ови митови су неопходни данашњици јер се она гради на њиховим леђима. Фактичка истина ме интересујe као човека, али за уметност је важна уметничка, а не фактичка истина. 

Ја никад не бих радио филм по истинитим догађајима или о истинитим личностима јер имам превише поштовања према истини – откуд ја знам шта је Никола Тесла рекао Едисону или госпођици Морган кад су се први пут срели? Откуд знам како је Милош Обилић убио султана Мурата? Или како се Џорџ Вашингтон односио према својим робовима? 

Али уметничка истина уме да буде вреднија од фактичке јер нам помогне да изградимо емотивни однос према свету око себе.

Приликом овдашње премијере сте поменули да, по завршетку дела, од публике очекујете поруку? Какве поруке сте до сада чули?

– Хтео сам да кажем да док радим филм не размишљам о поруци, већ о другим аспектима дела – да ли функционише драматургија, да ли је хармонија различитих елемената (глуме, камере, музике) складна, какав је емоционални ритам филма. Порука се сама изнедри из доброг дела. 

Значи, не крећем са агендом, већ имам дијалог са самим делом који је делимично питање здравог разума и логике, а делимично питање уметничке кохезије. Радим по инстинкту, и ако је дело добро, публика у њему нађе не једну, већ више порука. 

У случају Врбе, људи говоре о љубави мајке која није увек питање биолошке везе, о контроли над женским телом (и уопште телом појединца), о лојалности и разумевању.

Свој једини „амерички“ филм сте направили у форми лажног документарца. Бикини Мун се бави личном психолошком драмом, али и социјалном драмом савремене Америке. Сниман је пре четири године, колико се стање у међувремену променило? Шта видите као највећу драму данашње Америке?

– Неке од тема о којима смо говорили у Бикини Муну данас су још актуелније, као на пример поларизација друштва или константно повећање социјалних разлика или расне тензије. 

На почетку филма је постојала само формална идеја – снимити филм за који мислимо да је документарац, а на крају се то претвори у нешто нереално, значи недокументарно. 

Касније, док смо радили филм, развила се идеја о граници између истине и приче, као и следећа тема – шта се дешава са истином док је снимамо, како је присуство медија мења. 

У исто време смо развили и психологију главног лика, жене са менталним проблемима која је била војник у Ираку и сад се на улицама Њујорка носи са ПТСП-ом (посттрауматским стресним поремећајем), али и са својом болешћу и са проблемима у друштву. 

Што се тиче вашег питања о највећој драми данашње Америке, мислим да је поларизација друштва веома опасна и да само погоршава друге проблеме, као јаз између богатих и свих осталих и проблем расизма. Поларизација отежава тражење решења. 

Поред тога, сада је већ постало ОК да човек буде бесрамно себичан и агресиван.

У последње четири године, током председничког мандата Доналда Трампа, говорило се о екстремној поларизацији америчког друштва, чак се лицитирало и о могућности правог, а не само медијског грађанског рата. С обзиром на искуство са Балкана, како вама то изгледа у Америци, а у контексту протеклих избора за америчког председника?

– Америка није била овако подељена од грађанског рата. Мислим чак да ни велика социјална таласања шездесетих нису довела до овако дубоке поларизације, и чак – мржње. 

Плава и црвена Америка се не разумеју и не подносе, што је нешто на шта нисам навикао, зато што је политика у Америци, бар у задњих пола века, била релативно цивилизована независно од последица те политике. 

Није Трамп поларизовао Америку, али је он као прави опортуниста то искористио и довео до усијања. 

Највећу заслугу за истинску злоупотребу свог гласачког тела која је неминовно водила до поларизације имају Никсон, Реган, Њут Гингрич и Мич Меконел. Демагогија иде руку под руку са политиком, али оно што је ова четворка урадила сопственом гласачком телу ће имати далекосежне последице.

Колика је цена ауторске слободе данас? 

– У једну руку огромна је, зато што ауторска слобода често значи и битке са умишљеним ауторитетима, који имају моћ. Понекад је то шеф холивудског студија, понекад директор агенције за филм или дистрибутер, а понекад премијер. 

Пуно је људи који немају везе са филмском уметношћу или чак и са филмским занатом који би да наметну своју идеју без обзира на то колико она била небулозна. Наравно, ти треба да је на крају потпишеш. 

Био сам у ситуацијама када шеф дистрибуције холивудског студија на лицу места покушава да промени сценарио који једва да је и прочитао, или кад ми премијер државе пласира своју идеју за историјски спектакл са све драмским заплетом и детаљима. 

Био сам цензурисан и од стране Холивуда, и у бившој Југославији, и у модерној Македонији. 

У најгорем случају, ако одбијеш да сарађујеш то значи да ти пројекат неће бити финансиран, да неће добити дистрибуцију, да ће неко пласирати натписе против тебе у холивудским или домаћим медијима. Уместо да снимаш, ти ћеш да јуриш финансије или да се правдаш пред плаћеним новинарима.

Ја девет година нисам снимао у Македонији, али ми је то омогућило да снимам у Њујорку, на Куби, да предајем од Њујорка до Москве, Берлина и Хаване. 

С друге стране, није уопште тешко одбити, зато што дилеме уопште нема да ли треба да се сарађује са окупатором – једноставно и учтиво одбијеш „сарадњу“ без обзира на то колико се моћник љутио. То му дође некако природно, и зато је веома лако.

Приликом последњег боравка у Београду, најавили сте свој нови пројекат. Шта вас је привукло овога пута, који „окидач“? 

– Да, спремам црну комедију и зове се Кајмак, као онај домаћи преукусни кајмак. 

Јесте, обично ми је креативни окидач формалне природе, рецимо питање структуре, али овог пута сам кренуо од намере да причам и слушам љубавне приче. Али не оне лажљиве холивудске конзервативне приче. 

Питао сам се зашто има веома мало филмова који говоре о љубавним ситуацијама какве заиста јесу. Већина филмова третира љубав као да је само за тинејџере из педесетих. Ретке су комплексне, веселе, безобразне, реалистичне љубавне приче на филму. 

То ме је навело да размишљам о компликованијим и комплекснијим љубавним причама, па сам почео да сурфујем по меморији и по ситуацијама о којима су ми људи причали или које сам замишљао. Тако сам дошао до једне, односно две испреплетене приче које завирују испод балканског миљенцета и разбијају табуе.