Ненад Василић: Човек треба да се бави послом који би радио и без новца

Ненад Василић један је од водећих џез музичара Европе. Прва музичка знања и искуства стекао је у родном Нишу, одакле одлази на џез студије у Грац. По завршеним студијама бира Беч за место сталног боравка и полако постаје један од најтраженијих контрабасиста у Европи.

Изврстан извођач и ништа мање бољи композитор развио је богату каријеру на оба поља. До сада је издао 11 албума под својим именом, поред чега је као композитор учествовао и на албумима Мартина Лубенова, Лори Антониоли, Биље Крстић и других реномираних музичара.

Осим успешних наступа са својим бендом, чији је лидер, значајно је поменути бројне концертне сарадње са Наташом Мирковић Де Ро, Бојаном Зулфикарпашићем, Амиром Медуњанин.

Његова музика могла би се описати као фузија различитих жанрова међу којима џез и богато наслеђе балканског фолклора имају истакнуто место.

Уметници широм света пролазе кроз тежак период услед пандемије корона вируса. На који начин су промењене околности утицале на Вас као уметника? Како сте проводили дане који су за нама?

– Дефинитивно је био тежак период за све нас, а посебно за музичаре верујем, зато што нисмо имали апсолутно никакву могућност за свирањем на онај начин како смо то навикли. Значи морали смо да радимо онлајн, радили смо од кућа преко интернета и тако даље.

Оно што сам ја радио је нешто чиме се иначе бавим поред путовања и свирања а то је рад у студију. У свом студију у Бечу проводим доста времена и иначе када нисам на путу, тако да је било тамо доста незавршеног посла који је остао из предходног периода.

Такође сам предавао контрабас преко Скајпа, Вотсапа и свих осталих платформи које смо користили у ту сврху. Гомилу посла који је остао незавршен у последње време као што је администрација интернет портала на пример или веб страница, Јутјуб канала и све оно што се не стигне кад се ради и путује.

Ето, у последња три месеца карантина сам покушавао да некако одрадим све те ствари које пре тога нисам стигао и да тако испуним време.

Издали сте велики број музичких албума на којима су Ваше оригиналне композиције. Шта све обухвата процес компоновања музике?

– Имао сам ту срећу да будем активан и као контрабасиста на туђим пројектима, али и да радим као ко-лидер или продуцент других пројеката. Оно што је највећи изазов за мене наравно су моји пројекти где сам и продуцент и композитор и бендлидер и басиста.

Често чак и у студију миксам албуме на крају. Значи стварно сам у свим порама ангажован на својим албумима.

Код компоновања је битно да се зна за који састав се пише музика. Значи да ли пишем за трио, квинтет, септет и за које музичаре пишем. Отприлике знам шта су чије слабости, врлине и тако даље у бенду па тако и приступам писању песама.

Просто знам ко шта може или не у бенду и онда у складу са тим радим на композицијама. Костур композиције је нешто што се деси само по себи, веома често, али мора да се ради на њој да би се дошло до готове композиције.

Једноставно, има се на уму нека идеја и онда се лагано ради на томе, и радећи на томе може да се деси да се изроди, ето нека композиција која се касније мало притегне аранжманом или просто на пробама у раду са осталим музичарима дође до неке своје дефинитивне форме.

Међутим, то је само почетак посла. Након компоновања, песма се доноси у бенд, бенд проба ту песму, свира је на концертима и тек тада она добија свој дефинитиван облик. Као таква изискује неко своје место на албуму или постаје самостални видео или како год већ.

Завршни део стварања композиције је снимање и миксање у студију, то је оно што је такође веома битно. На пример, уколико постоји неки двоглас који желимо да истакнемо то постижемо кроз избор микрофона и кроз начин миксања тог дела, избора риверба или собе у којој желимо да се нађе одређена линија и тако даље.

Значи, за мене компоновање није само писање нота него је то процес од прве идеје преко аранжирања једне композиције за тај конкретан бенд у коме се свира та ствар, преко уобличавања па до добијања једне коначне форме на концертима где песма дефинитивно постаје оно што је могла да буде или што је требало да постане.

Последњи део тог процеса је снимање композиције, миксање, мастеринг и то је онда онај завршни продукт који чује слушалац на албуму.

Колико је делатност композитора утицала на Вас као извођача?

– Веома је утицала на мене. Једна је ствар свирати контрабас у бенду без размишљања о томе шта је „писац“ (композитор) хтео да каже, то јест са акцентом и концентрацијом на само своју линију, а потпуно друга свирати свој интрумент са великим освртом на композицију.

То су два потпуно различита приступа музици. Са друге стране морам да признам да ја свом инструменту потпуно другачије приступам у композицијама које сам сам написао.

Често пишем ствари у којима тек онда када је песма готова стварам неку бас линију, из почетка, која би служила тој композицији. Мислим да је, макар мени, очигледна разлика као бенд лидеру, када у бенду свира неко ко и сам пише. То се одмах чује.

Чује се један озбиљнији приступ композицијама. Човек боље служи композицији као инструменталиста када и сам пише него када је једноставно само инструменталиста. Мислим да је веома корисно да се сагледава то наше свирање инструмента у бенду са више страна.

Изузетно владање инструментом је предуслов за професионалног извођача. Међутим, које бисте особине личности издвојили као неопходне или важне за посао којим се бавите?

– Да, оно што је такође битно поред владања инструментом и стилистиком, историјом музике итд. у овом послу је пре свега истрајност, флексибилност и скромност. Такође је битно бити организован и дисциплинован у сваком погледу. Ту нема говора о неком луксузном животу.

Моје мишљење је да што је човек скромнији то је боље за њега и за музику којом се бави. Значи како за његов врлински живот тако и за његов професионални живот.

Оно што је веома битно у нашем послу је задржати фокус на сферу интересовања од које смо почели, а која нас је довела до овде где се данас у каријери налазимо. Да се трудимо да се суштина не изгуби из вида. Да се добро изаберу позиви.

Није ствар ни у томе бити обавезно само заузет или избукиран, битно је некада и радити то што треба. Задржати фокус на стварма које су нам на корист и на корист уметности којом се бавимо.

Са друге стране, имати флексибилност и одржати се у послу, јер опет одбијати превише понуда није добро за посао. Треба наћи неку златну средину у свему томе. Углавном, пуно стпљења, издржљивости на путу, дисциплине, вежбања...

Фузија различитих жанрова је из године у годину све популарнији вид музичког изражавања. Чини се да је свестраност и отвореност уметника данас неопходна за бављење музиком. Какви су Ваши ставови о томе?

– То је нешто што ја радим скоро цео свој живот, из простог разлога што сам одувек хтео све своје љубави да спојим у једну ствар којом се бавим. Одувек сам волео и фјужн и џез и рок и хеви метал и класику и разноразне жанрове.

Са друге стране, осећао сам и ту нашу народну музику, осећао сам се као да ту могу највише тога да дам и да кажем поготову овде у иностранству. Нисам хтео да се одрекнем ниједног жанра, тако да сам морао да брзо ступим још као млад у спајање више жанрова у један.

Мислим да је то била врло добра одлука и да треба тако приступати стварима. Спајање жанрова је нешто што је данас врло присутно, поготову у џезу. Свестраност је неопходна за остајање у послу пре свега, а онда и за неко успрешно спајање жанрова.

Одувек сам покушавао да спојим све те музичке жанрове којима сам се бавио са том својом припадношћу једном народу коју ја препознајем у нашој народној музици. Да све то спојим у једно и да донесем нешто ново „на сто" тог музичког света. Колико сам у томе успео, рећи ће други.

Да ли џез има будућност?

Џез је форма која се непрестано мења, џез нема свој финални облик и у томе је његова снага и оригиналност. Не постоји ништа у данашњој импровизованој музици што би могли да назовемо или не назовемо џезом. Тешко је рећи.

Можда је основна карактеристика џеза баш то што стално мења свој облик или што нема фиксан облик, него је веома савитљив. Прилагођава се различитим личностима, музичким карактерима. Можда је највећа снага и лепота џеза баш управо у томе што нема тачну дефиницију.

Као такав има одличне предуслове да итекако и даље постоји у најразличитијим својим облицима и да се прилагођава новим временима, људима у новим временима и новим људима у новим временима.

Мислим да има будућност, али дефинитивно не у облику у коме га познајемо. Чување традиције, које је данас такође присутно у џезу, је веома добро са једне стране, традиција је нешто што мора да се познаје и поштује... али ја више волим да откривам нове путеве и да идем неутабаним стазама.

Препознати сте као истакнути уметник у оквиру и ван граница Србије, неко ко представља нашу земљу на прави начин, због чега сте проглашени једним од креативих амбасадора у оквиру платформе Србија ствара. Какав је Ваш став о креативности? Да ли мислите да се креативност може развијати?

– Мислим да дефинитивно човек мора да се бави нечим да би се развио и да би узрастао у томе. Уколико се бавимо креативним радом ми у томе и узрастамо, самим тим се развија та наша креативност.

Један од мени најомиљенијих цитата је Пикасов који каже да је инспирација увек ту, да парафразирам: Креативност или надахнуће су увек присутни, али треба да нас затекну у раду.

Уколико радимо, ствари се развијају, из мировања се не дешава ништа. Уколико пишемо музику, напредујемо на свом инструменту, правимо бендове, пројекте како се то зове данас, уколико се, да тако кажем, бавимо стицањем нематеријалног начина живота, придајемо важност стварима које нису новац, материјал и тако даље, на тај начин развијамо своје способности баш у тој креативности и у маштовитом раду.

Тако да што човек више ради постаје бољи у томе чиме се бави па то исто важи и за креативност.

Недавно сте објавили публикацију 33 оригиналне композиције која обухвата одабране нумере са Ваших досадашњих албума. Коме је намењена и зашто је било важно објавити такву врсту публикације?

– Да, мени је та књига специјално драга из једног простог разлога што сам кроз рад на њој постигао две врло битне ствари за мене: прва је та да сам почео са сакупљањем аранжмана, композиција и свега што сам урадио последњих двадесетак година на једно место и тиме смо започели практично са радом на серијалу који ће обухватити три књиге.

Прва књига садржи деведесет посто мојих оригиналних композиција. У другој књизи ће се наћи педесетак аранжмана народне музике, традиционалних балканских песама које сам радио уназад, највише српских, македонских, босанских, бугарских, косовских итд.

Трећа ће обухватити нешто чиме се такође бавим, то су соло бас минијатуре, композиције које сам писао за последња два албума соло баса. У тој књизи ће се наћи транскрипције тих соло бас писова или минијатура, како ја волим да их зовем.

За мене је та књига такође веома важна и због тога што сам успео да сакупим тај материјал на једно место, и не само да га прикупим него и да „прођем“ кроз њега више пута, да га изедитујем и да проверим веродостојност нотног записа.

Бавили смо се записивањем, преправљањем старих рукописа које сам радио тада за бендове пред разна снимања или наступе. Неки су били комплетни, неки су били само скице тако да мислим да је добро да за неке нове и млађе генерације које евентуално буду слушале те моје албуме постоји и прецизан нотни запис тако да знају „шта је писац хтео да каже“ и да не буде неких нејасноћа.

Трудили смо се сви својски да то на најбољи могући начин опише музички материјал који је на албумима и драго ми је да је Србија ствара то подржала и да смо успели да уз њихову помоћ реализујемо ову песмарицу.

Да ли је посвећеност, љубав и упорност довољна за успех? Која би била Ваша порука младим музичарима?

– Па да, то је неопходно, то што сте навели: посвећеност, љубав, пажња. То је суштина. Треба да постоји та нека неодољива потреба да се човек бави музиком, нешто без чега просто не може да живи.

Нешто што је практично као дисање, што је свакога дана присутно и чиме би се бавио и када му то не би био посао и када не би био плаћен за то.

Мислим да човек треба да се бави оним послом који би радио и без новца, па онда новац ако дође на крају то постаје и љубав и професија у једном.

Мислим да пре свега треба да постоји љубав и потреба, а када су љубав и потреба ту онда се не треба чак ни много трудити, него просто треба издржати сва искушења која носи живот па ето и тај посао као и сваки други посао.

У нашем суочавању са тим искушењима ми стичемо врлине, снагу, узрастамо и постајемо спремнији за нека нова искушења која нас мало учврсте и направе од нас неке боље ликове.

четвртак, 04. јул 2024.
19° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару