Алекса Гајић: Како се попуњава бели папир

Шта ради и чему се нада за "Културно" говори Алекса лично. 

Написали сте да сте ви, креативци, укарантинављени и кад не треба, тако да је вама стање редовно. Како сте проводили карантинске дане?

- На почетку, морам признати да ми се добро затресао кавез због какофоније вести, реаговања, утисака. Срећом, баш из разлога што сам навикао да седим данима у кући и радим, кавез се убрзо умирио. Потом сам схватио да друштвене мреже и вести морам да смањим на минимум и живот се наставио уобичајеним током. Али било би превише досадно, ако бих вам причао о томе како изгледа мој уобичајени ток. Укратко, нека врста Бермудског троугла: спаваћа соба, радна соба, башта. 

У понуди Јутјуб канала Филмског центра Србије је Успон и пад уметности, ваш анимирани филм из 2013. године о пећинском човеку који случајно проналази и ствара уметност. Како се данас очитава ова сурова борба између жеља и реалности?

- У овом филму је приказан један социјални модел, који се вероватно никад неће променити. Креативац који гледа на своје дело као на звезду водиљу, предмет обожавања, суштину бивствовања, и околина која на то гледа као: Па добро, симпатично је. Боље него да идеш у клаџу. Тај кањон између интензитета доживљаја аутора и посматрача, некад је крајње фрустрирајући за аутора. Кад је филм Едит и ја доживео комерцијални крах, набасао сам случајно на песму "Бијелог дугмета" Шта је ту је. Мени је у том тренутку тај један стих баш био потребан: "Мислио сам све ће стати, кад се моја песма чује, сви ће са мном запевати, а сад шта је ту је". И тако, то је тај осећај кад после врхунског креативног узлета, бупнете на тврдо тле свакодневице. 

Објавили сте на друштвеним мрежама неке од слика из нове фазе под називом Сецкалице - Бег у здрав разум. Можемо да ли се надамо да ће се најављена, а из свима добро познатих разлога отказана изложба, ипак ове године одржати?

- Сва срећа, многе ствари не зависе од мене, па ни ова. Ако организатори једног дана поново створе услове, ја ћу се радо одазвати. Ако не... шта је ту је. Главно да радови постоје, и да су цртежи отргнути од белила папира. 

Током карантина заокружили сте пројекат Од Хадријана до понизне Софије. Након кутије са премотавајућим стрипом и магазинске верзије објављене у Политикином забавнику, пред нама је анимирана варијанта овог стрипа, која се може видети на Јутјубу. Да ли су вам у периоду изолације синуле још неке идеје везане за овај пројекат?

- Овај пројекат је окончан још прошле године, али тек сад смо га ставили на видео платформу. Тиме је овај медијски триптих заокружен. Али нешто ново се ваља. Вероватно би се до сада већ и доваљало да се није десило шта се десило. У сваком случају, опет двојац Богичић - Гајић, опет чудан стрип, и опет Музеј Великог Градишта, као продуцент и издавач. 

На чему тренутно радите?

- На столу ми увек стоји четири, пет ствари на којима паралелно радим. Тако ми брже иде - од једног одмарам радећи на другом. Тренутно је ту нови пројекат са Урошем Петровићем, једна комисиона илустрација за једног колекционара, слика која ће се штампати на зид једног београдског ресторана, кутија за слаткише, логотип за кафић. А тамо мало даље је радни сто за крафтинг. Е ту ми стоји барем двадесет започетих ствари. И мрда се то лагано.

Шта мислите да ће ова пандемија донети када је свет стрипа у питању? Да ли је нам прети поплава пандемијских стрипова?

- Мало сам се изопштио из те приче. Стрип актуелности и трендове одавно не пратим. Капирам, биће свега и даље. Можда нешто мање, јер чим рецесија наиђе на врата, култура скаче кроз прозор. Ставио сам коњски ам себи на главу и фокусирам се на своје дело. Зато сам и искључиосоцијалне мреже - да боље чујем унутрашњи глас. А свет стрипа? Па могу они сасвим лепо и без мене. Ако ме позову, одазваћу се. 

Да ли замишљате како ће свет изгледати кад све ово прође?

- Не. Размишљаћу, кад се буде десило нешто што конкретно захтева размишљање. А врло је вероватно да ће још пре тога неко доћи и почети да смара: " Е јел си чуо да...", "Јел знаш да ће бити...", "Замисли, одлучили су да..."