Горан Скробоња: Стварност је често фантастичнија од маште

Књижевна машта писца и преводиоца Горана Скробоње одавно је пропутовала кроз најразлачитије сценарије великих глобалних катастрофа, „суочила“ се са „доласком ванземаљаца“, „прошла“ је кроз пандемије и кошмаре. Већ пуних 35 година, од својих првих прича, он је неко ко нашу хорор и СФ књижевну сцену формира и слободно можемо да кажемо о њој брине својим преводима као и приређеним антологијама из ове области.

Иако је написао Блеферски водич за хорор када су хорор и научна фантастика у питању, он је далеко од сваког блефирања. Последњи пут смо се срели на дан када је објављена његова нова збирка Клопка и друге приче

Игром случаја било је то у освит проглашења глобалне пандемије. Сви су већ били у паници од сусрета са непознатим, а он је на разговор дошао директно из Апатина, где је вече пре тога организовао ретроспективу суботичког Међународног фестивала фантазије и хорор филма „Хризантема".

Чујемо се и разговарамо после два месеца, прожети неким новим иксуствима.

Како сте?

- Ево добро, хвала што питате. Наравно, надам се да сте добро и ви, сви ваши, породица и колеге...

Да ли је ова стварност превазишла ваше жанрове - хорор и СФ, или је само помогла да се не сврставају у паралитературу?

- Стварност то систематски чини већ добрих 30 година. Неко је недавно поменуо како у већини значајних (англоамеричких) научнофантастичних књига из друге половине двадесетог века које се баве ближом или даљом будућношћу, и даље фигурира СССР. Рушење Берлинског зида 1989. донело је тектонске поремећаје у светској геополитици после више од четири деценије стања које је изгледало зацементирано и непромењиво чак и најмаштовитијим ствараоцима.

Наравно да се то пресудно преломило и у нашој бившој заједничкој држави, и ми смо, као писци фантастике, били суочени са оним што група РЕМ назива „крајем света какав познајемо". Међутим, код нас се са тим тектонским поремећајима наставило без престанка, и домаћи писци СФ-а су се нашли у прилично незахвалној позицији да каскају за догађајима који су често фантастичнији од било чега што су они писали, једноставно зато што нико нормалан не би могао да их замисли.

Зато су многе жанровске приче и романи код нас врло брзо (као што је својевремено писац и критичар научне фантастике Мића Миловановић написао за мој први роман Накот) из научне фантастике прелазили у жанр алтернативне историје.

Чини ми се да смо због свих тих „триста чуда" која су нас задесила - на политичком, медијском, технолошком, демографском, културолошком плану - колективно, дакле као публика, јавност, не само као ствараоци, отупели, у тој мери да више ништа не може да нас изненади.

Једна од малобројних добрих ствари јесте то што се о књижевној фантастици све ређе говори као о паралитератури. Можда због тога и што су све ређа места на којима људи могу озбиљно да се баве књижевном критиком, а можда и због тога што је перцепција, не само код читалаца већ и код - сад већ малобројних - критичара стасалих у исто време и под истим културолошким утицајима као и писци домаће фантастике - измењена у односу на период пре тридесет и више година.

Ви сте као писац већ у својим причама писали о негативној будућности, конкретно у виду смртоносне епидемије. Има ли та прича Марта неки заједнички елемент са овим што тренутно живимо?

- Многи писци бавили су се том темом, од Камија преко Кинга до Пекића. Ту сам приповетку написао за антологију прича о смаку света коју сам приредио пре 7-8 година (Апокалипса јуче, данас, сутра) и замислио сам пандемију смртоносне бактерије која прождире људско месо - та бактерија иначе постоји и заиста уништава људски организам на ужасан начин - као узрок тог већ поменутог РЕМ-овог краја света. Наравно, пандемија кроз коју смо, ево сада (надам се), прошли далеко је од грозота које писци могу да смисле и о којима смо читали толико пута, али јесте звоно за узбуну. Сада смо сви свесни да је нешто такво не само могуће, већ и извесно, ако свет настави да се понаша као у протеклих двадесетак година. Да ли ће нам се пандемија за који месец вратити са осветничким жаром и показати да нисмо научили лекцију? Надам се да неће.

Хоће ли се после овог искуства променити Ваша приповедна стратегија?

- Нема разлога за то. Писаћу и даље као што сам писао до сада. Делом је то због онога - „не можеш старог пса учити новим триковима" - али више зато што ме је одувек занимало то како да кроз жанр хорора или фантастике коментаришем актуелно стање у којем се као друштво налазимо и, евентуално, предвидим оно што нас чека. Али, као што смо већ видели, стварност је често фантастичнија од маште.

Шта је футуризам за машту Горана Скробоње писца, сада после оваквог искуства пандемије ковида-19 ?

- Тренутно сам фокусиран на прошлост, не на будућност - радим на новом роману заједно са Иваном Нешићем - и та књига ће бити у жанру тзв. тајне историје, што значи да ће се бавити догађајима који се готово извесно нису збили, али не постоје докази да нису.

Не бих да откривам много тога, али биће ту краљ Милан Обреновић, Џек Трбосек, и Милован Глишић као главни јунак... Дакле, можда сам се мало уморио због футуризма, вероватно зато што се суморна данашњица прелива у још суморнију сутрашњицу, па се устежем да ту суморност доживљавам двоструко - и у стварности, и у машти. Зато одох натраг на крај деветнаестог века. То је једна од привилегија писаца - кад им садашњост изађе на нос, могу сасвим лако да отпутују кроз време.

Како сте проводили дане изолације? Има ли нешто што вас радује, јер сте успели да урадите, а да за то нисте раније проналазили време?

- Осим ограничења у кретању, за мене се није променило много. Радио сам све време - превео једну и започео превод друге књиге - и одмарао се уз игре на рачунару и серије на Нетфликсу. Ето, одгледао сам Фројда, аустријску серију која управо припада горе поменутом жанру тајне историје (и хорора), као и фамозног Краља тигрова... Уз свакодневно „фејсбучење" била ми је то главна разонода.

Колико вам је време током ова два месеца значило на породичном плану, по ћему ћете га као породица памтити?

- Моја старија кћерка је недавно докторирала у Шведској и дошла кући почетком марта на другаричин рођендан и свадбу друге другарице (која је потом отказана), па ју је пандемија овде затекла и „заробила". Аеродроми се отварају за десетак дана, па је купила карту за повратак. Опет, млађа кћерка ми је остала у Шведској код дечка и требало би да дође у јуну. (Нико не уме да каже како ће изгледати те процедуре око путовања, провере, карантини... видећемо.)

Зато смо као породица ово време провели у „крњем саставу" и раду од куће. Пријатно сам изненађен тиме што смо се сви мање-више добро слагали и успели да се некако прилагодимо новом ритму и режиму живота, без свађа или проблема. Мислим да у оваквој ситуацији човек и не може да тражи много више од тога.

четвртак, 04. јул 2024.
17° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару