Милош Латиновић: Највећа тековина ове недаће је поновно откриће времена

Бавите се веома различитим пословима, али сте пре свега писац. Писцима је изолација најчешће природно стање. Како проводите ову изолацију, са каквим осећањима и активностима?

Добро је, да није невоља изазвала такво стање. Апсурдно зар не, а апсурд је, каже Ками, луцидни разум који увиђа своја ограничења. Писати значи заборавити. Књижевници се, сопственом вољом, удаљавају од стварности, од живота и закорачују у просторе снова и маште. Писац живи равнодушним, скромним животом, опседнут идејама, читајући, сањарећи, размишљајући о свом делу, о реченици, речима - а све то захтева изолацију од агресије свакодневнице. Стање у којем смо због епидемије делује збиља као природно окружење једног писца, али књижевник не може да се одвоји од свог времена, јер у своје дело нужно жели да утка комадиће визуелних сензација, делове разговора, мисли о којима је дискутовао са пријатељима. Због тога овом природном стању књижевника недостаје мирис, фали зачин, који понекад инспирише.

Да ли је ова ситуација пандемије и самоће инспиративна за уметничко стварање, на неки начин? Да ли препознајете нешто добро у њој, поред лоших ствари које преовлађују?

Писање је попут дроге, порок који презирем, али не покушавам да га се ослободим. Пишем свакодневно, јер то је моје бекство, моја побуна. После великих књижевних дела инспирисаних епидемијама, тешко је пронаћи оригиналну причу, јединствени модел, којим би уметник исписао неку сторију истргнуту из ове непогоде. Нисам инспирисан темом која је тренутно доминантна, али не сумњам да ће бити стваралаца којима ће епидемија отворити каверне инспирације. Ако изузмемо уметнички ниво размишљања о епидемији, чини ми се да у овом злу је добро, то што смо поново открили солидарност, примећујем кодове самодисциплине у јавном простору, али највећа тековина ове недаће је поновно откриће времена. Скинули смо вео с времена, које нам је константно, више од здравља, више од новца, недостајало како би га великодушно поклонили породици, пријатељима и себи.

Директор сте Битеф театра и Битеф фестивала. Да ли фестивал, који се традиционално одржава у септембру, припремате, да ли га је уопште могуће сада припремати, у овим екстремним околностима?

Битеф тим није престао да ради током периода карантина, јер ово јесте доба када су припреме за Битеф фестивал врло интензивне. Септембар је уобичајени термин за одржавање фестивала, али ако морамо да реагујемо у складу са догађајима на које немамо утицај, ми имамо довољно вештине и флексибилности. Оно што сви запослени понављају попут мантре, а свако од њих у свом сегменту деловања је важан за функционисање Битеф театра и фестивала, то је да немамо право да одустанемо, пре него што исцрпимо све могућности. Вера и знање нас мотивишу. Уосталом, ми у овом послу нисмо домари чији је задатак да упале заборављено светло, него да сваки пут и свуда где можемо изнова палимо свеће, фењере...Битеф театар и фестивал с пијететом негују успомену на Прометејев подвиг.

Када је реч о Битеф театру, које су последице овог заустављеног времена, за продукцију позоришта, за постојеће представе, као и за оне које су у припреми?

Затварање позоришта дошло је у незгодан час, јер пред нама је било више од двадесет представа, које је требало да изведемо на фестивалима у Србији, Хрватској, Мађарској, Словенији, Црној Гори... Наше две продукције су у селекцији Стеријиног позорја. Све ово је огроман уметнички губитак за Битеф театар, јер млади аутори и уметници који раде код нас, имали су одличну могућност за афирмацију. Финансијски, такође, Битеф театар је претрпео штету, али и наши уметнички сарадници, међу којима је много колега који немају други извор средстава, остали су без могућности зараде. Верујем да ће иницијатива и операционализација идеје о надокнади за уметнике који су имали уговоре с позориштима током заустављеног времена, ускоро бити реализована.

У времену у коме живимо, чини се да је међу свим уметностима позоришна највише страдала, јер позориште подразумева окупљање људи, што је прва тачка на листи актуелних забрана. Како видите поновно успостављање позоришне игре, како ће то изгледати, да ли ће се публика у почетку плашити да долази на представе?

Самјуел Џонсон је рекао да закон драме доносе гледаоци драме, али то није спречило да енглески пуританци 1642. године затворе позоришта, изнервирани скарадностима на сцени. Колико је година прошло од тада, а ето нас поново у празном простору, без одјека. Није исти мотив, али резултат је поразан за позориште. Глумац је остао без партнера, писац без редитеља, публика без театра. У свеопштом низу губитака, пронађено је решење: сурогат театара, односно снимци представа које се емитују посредством медија. Цикорија, ипак није кафа, а ово може да буде опасно, јер позориште то је једном. Позориште, то је речна вода, која непрестано протиче, изнова и изнова. Не може се ући у исту реку два пута. Данас је позоришна уметност суочена с огромним непријатним изазовом, и заиста је мало пута у дугој историји театарске игре, било овако неизвесно, пре свега због психолошког стања публике без које нема театра. Шта ће бити? Како ћемо се организовати у неочекиваној ситуацији? Не знам. Нисам оптимиста, али не могу да прихватим ситуацију да више никада нећу крочити у позориште, јер верујем да ће неки савремени Теспис дрчно стати на своја кола, у неком граду, на пространом тргу, и за публику која ће стајати на прописаној социјалној дистанци одиграти своју представу, или ћемо се неукротиви и жељни уметности театра окупљати у подрумима, собама, малим становима, где ће нам нека нова, али једнако храбра, Власта Хромостова играти тужан комад о борби с анђелима.