Зашто сам због Лордана дошао из Загреба

„Филм је очекивано тежак и потресан. Ја га као човек из Хрватске гледам с посебном пажњом, зато што је то тема које сам се прибојавао 30 и нешто година, стрепео сам у којим околностима ће се радити Јасеновац и Козара. Мислио сам, када ми је Зафрановић рекао да ради овај филм, да ће тензије бити мање, да је коначно дошло време да се о томе проговори како треба“, наводи Саша Косановић.

„И онда је испало да нас је стварност разуверила – да је сада време подједнако лудо као и деведестих година, и да су контроверзе око филма и данас јако присутне. Мислим да филм треба погледати, и да свако у свом срцу, са својим осећајима треба сести у таму биоскопа и суочити се с тим и донети сам свој суд. Ја филм оцењујем позитивним и нимало антихрватским, као што то неки у Хрватској сада доживљавају“, додаје Косановић.

Саша Косановић је некадашњи новинар ХРТ-а који је пре десет година добио отказ због сарадње са данским новинарима на документарном филму 15 минута – Масакр у Двору о убиству деветоро старијих и особа са инвалидитетом у Двору на Уни, у августу 1995, пред крај операције „Олуја“.

Филм је изазвао бурне реакције дела хрватских удружења ветерана и десничарских кругова, који су га оптуживали да приказује хрватску војску у негативном светлу. Суд га је вратио на посао, али се убрзо сам повукао.

Након тога писао је за недељник Новости који издаје Српско народно вијеће. Бавио се темама из историје Другог светског рата, укључујући и оне о ревизији историје. Медији у Хрватској 2021. известили су о његовој расправи са председником Хрватске Зораном Милановићем у Спомен подручју „Јасеновац“ на комеморацији поводом 76. годишњице пробоја логораша.

Косановић је Милановићу поставио питање у вези са начином на који се у Хрватској говори о Јасеновцу и геноциду над Србима и релативизују усташки злочини. Милановић га је упитао да ли је у Јасеновцу „као политичар или као новинар“ и констатовао да је у „у сукобу интереса до грла“, зато што је тада писао за портал Новости који издаје СНВ.

Косановић данас води трибине Српског привредног друштва „Привредник“ у Загребу. Баш за уторак заказана је дебата о филму Лордана Зафрановића.   

Како гледате на филм "Златни рез 42" из угла Србина из Хрватске?

– Ја сам из Имотског, из Далмације, морам нагласити да мени у Другом светском рату нико није страдао. Дакле, немам тај лични мотив, али наравно да то осећаш као део и своје приче. И потресно је. Свакоме бих препоручио. Ја мислим да је то РТС приказао, Завештање Ивана и Моње Јовић.

Ја сам тај филм погледао и можда ми је био много потреснији, јер је документарни. Ту говоре деца с Козаре о својим искуствима, о ономе што су проживела и видела. То ми је било десет пута потресније. И чини ми се да је Лордан на неки начин комуницирао с тим филмом, јер сам видео да је након премијере довео на бину децу с Козаре, оне који су, наравно, још међу нама.

И то је било потресно јер тај филм се заправо, и документарни и играни, и ради за преживеле, за њихове породице и за сенке оних који више нису с нама. Дакле, изван ове дневне политике би требало посматрати то уметничко остварење.

Какве су биле реакције у Хрватској, да ли се хрватским глумцима претило, па зато нису дошли у Београд?

– Ја сам у контакту са Миливојем Беадером, мојим пријатељем, који све то проживљава тешко, као и сви глумци који су учествовали у овом пројекту. То је један пројекат у који су глумци веровали, радили су га поштено, професионално и тешко је када с грчем глумиш некакве тешке историјске личности, и онда ти се догоди ово – да те увуку у блато дневне политике и питање је какав ћеш изаћи из тога.

Ја не желим да се спуштам на ниво интернет комуникације по Фејсбуку, Тик-току и друштвеним мрежама – ту има претњи анонимних, ужарених тастатура и пацијената разних врста који своје фрустрације лече на било којој теми која се појави у етру, па и на овој.

Конкретних претњи, колико ја знам, није било. Никаква тајна служба није забранила долазак глумцима, испречиле су се неке непредвиђене политичке околности, али се о тој врсти репресије не ради.

Сигурно је да неће бити угодан живот идућих месеци ни Ренеу Биторајцу, који је изванредно одглумио ратног злочинца Макса Лубурића, нити ће бити сензационално добром Леону Лучеву, који је поставио неке нове границе глуме на овим просторима, у бројним филмовима, и поготово у овом, као ни изврсном глумцу, мом пријатељу Миливоју Беадеру и другим глумцима.

Сигурно ће бити и Вили Матули, који је активан у антифашистичким организацијама и у политичком смислу, у странци Можемо. Али то је нешто с чим ми који смо на јавној сцени, а који се сударамо с тим темама из прошлости, рачунамо.

Како видите бојкот једног дела српских глумаца?

– Ја мислим да је дужност свакога кога занима та тема да седне у биоскоп и погледа филм.

Кад ја изађем из биоскопа, неко ће уперити камеру према мени и рећи: „Откуд ви ту, зашто сте дошли, па ево, ту су контроверзе". Онда ћу ја рећи свој став. Ја мислим да је фер да се глумци јавно оглашавају, и да је разумљиво да хрватски глумци нису у овим околностима дошли у Београд. Али је тужно да је до тога дошло, и жалосно је да је до тога дошло, и ја бих изабрао други пут.

Ја бих дошао у Београд и оно што су поручивали рекао овде – у камеру РТС-а. Јер мислим да је лековито да се неке ствари кажу у етру. Треба рећи рецимо да десничарска јавност у Србији, која сада осуђује те хрватске глумце, би требала да се запита – па добро, јесмо ли ми мало допринели тој атмосфери да они не дођу?

Ми сада говоримо о геноциду над Србима у Другом светском рату, о чему сам ја баш лично полемизирао рецимо с председником Републике Хрватске у Јасеновцу – је ли био геноцид или није. А зар заборављамо да је пре месец дана у Београду сахрањен човек који је осуђен за геноцид у Сребреници и да исти људи који су тамо славили ратног злочинца данас осуђују хрватске глумце јер нису дошли да би на неки начин направили овде некакву представу која би ишла њима у политичку корист?

Има ли жеље у Хрватској да се види филм Лордана Зафрановића?

– Сигурно има жеље да се види Лорданов филм, али сам чуо да неће ићи у дистрибуцију у Хрватску.

Зашто је уопште дошло до тога да прво буде приказан у Београду?

– Он је већ једно време готов, одбила га је Венеција, мислим да га је одбио Берлин, ти га негде мораш приказати. Наравно да је бизарно несрећна околност да се то приказује у Београду у јеку предизборне кампање, која је шизофрена сама по себи, шизофренија од ранијих шизофрених кампања, и да је то сада та такозвана референдумска атмосфера, па је сада референдум и око Зафрановићевог филма.

Заборављамо да филм говори о жртвама геноцида, да говори о деци с Козаре, и да би требало дневну политику оставити пре уласка у биоскоп. А ми то не радимо. Ми све знамо пре гледања филма.

Како је Лордан постао Вучићев у тој референдумском атмосфери? Неки су му замерали што је захваљивао Србији и Републици Српској на додели средстава, Вучићу и Додику...

– Ја не бих захвалио Вучићу, не бих захвалио никоме лично јер није Вучић дао свој новац. Режисер узима новац где га узети може и он је желео да заврши тај филм. Радио га је годинама, била је афера, ако се сећате, и са Даром из Јасеновца, где је он оптуживао и завршило је на суду да је покраден сценарио и његова идеја, одбијен је од Хрватског аудио-визуелног центра, и узео је новац тамо где може.

Ја не бих никоме лично захваљивао, али они који критикују Зафрановића да је узео новац од некаквог Вучића, исто тако су десет година узимали новац од Вучића и Србије. И сада човека који је то исто направио и то пре интифаде студената, осуђују у новим политичким околностима јер су им у међувремену неки пројекти одбијени, јер су се они одлучили на политичко активирање против Вучића.

Мислим да је и тај став прилично лицемеран и та атмосфера у којој легенде југословенског и српског и регионалног филма поручују Лордану да се треба стидети.

Ево једно логично новинарско цинично питање – да ли би исти ти људи Лордану рекли да треба да се стиди да су прошли на конкурсу у последње две године на којем сада као нису прошли?

Ја нисам држављанин Србије, али Фест је сигурно исполитизован по информацијама којима ја располажем. Али, може ли човек од 80 и нешто година, којем је ово можда и последњи филм, дај боже да није, али након осамдесетих их је мало режирало чини ми се у историји филма, поготово овако важан, емблематски, човека који је радио ту тему заправо целу своју каријеру, који сад жели да направи гранд финале, може ли он сад то повуче?

Који президијум, који колегијум, који комитет треба да се састане, да видимо је ли сад време и ко о томе сме одлучивати осим Лордана? Лордан је изабрао ово, њему на душу. Да ли би то други направили, не знам.

Али, јесу ли глумци који су глумили, а сада критикују вратили хонораре? Јесу ли спалили јавно тај хонорар или донирали студентима за кампању? Не знам. Лако је тражити трун у туђим очима, па чак и ако није баш брвно у твојим очима.