Критичар портала Телеграм: „Сабља“ је фантастичан трилер, шекспировска трагедија која огољава најтеже трауме заједнице

„Сабља“, серија о атентату на Зорана Ђинђића, фантастична је и крајње језива анализа пропасти једног друштва

Једног дана, у тко зна којем миленију, неки ће будући археолози ископати Сабљу. Па кад на својим мегасавршеним платформама и технологијама једва успију покренути давнашње покретне слике из 21. вијека, ухватит ће их ледена паника. Стварна и нимало имагинарна.

Зграбит ће их канџе језе јер учинит ће им се да у реалном времену гледају документ о властитом ништавилу. Човјек можда технолошки расте и скрива се чудесима науке као кулисама, али духовно је огрезао у демонлук.

О томе серија Сабља говори врхунаравним напрегнућем свих својих друштвених и умјетничких атома. Поштење, жудња за друштвеном катарзом прочишћења, огољавање најтежих траума заједнице (од државе до најсићушнијих ћелија породице) већ ступурозне од прихваћања деструкције као начина живота…

Све је то исковано у Сабљи а притом ношено ватрометом стваралаштва у свим сегментима: продукцијским, редатељским, списатељским, глумачким и сниматељским. Осмодијелна серија Сабља (копродукција Радио-телевизије Србије и "This and that Productions" управо се почела приказивати суботом и недјељом на првом програму РТС-а, доступна је и на HBO Маx стримингу) монашком посвећеношћу и страшћу стварања говори о посвемашњој деструкцији људскости.

Зато јој је већ сада осигурано мјесто у свим антологијама хималајских телевизијских висина.

Напросто је генијална спартанска сведеност редатељских поступака Горана Станковића и Владимира Тагића (уједно и креатори приче, своју добитну синергију исказали су ономад у социјалној драмедији Јутро ће променити све) који су интелигентно и страствено радили са примарним фокусом на људске судбине.

Жанровски је еп о убојству премијера Србије Зорана Ђинђића испреплетен од жестоких састојака политичког трилера и шекспиријанске трагедије (уз Станковића и Тагића, у гипком ударном сценаристичком тиму су Маја Пелевић, Дејан Прћић и Марјан Алчевски) али ти су елементи чврсто зидани као позадинска конструкција.

Само виртуозна брига о појединачним људским траумама, даје достојну анализу и цјелокупне трауме једног друштва. Зато у измјенама тјескобних, клаустрофобичних кадрова (изврсна је потмула, оловно загасита камера Александра Кошутића) редатељске руке „изолирају“ жигосанике чија лица у одређеном трену рефлектирају најжешћи друштвени пораз. У таквом имагинарију нимало не посрћу пред заводљивом црно-бијелом подјелом, него вишеслојним плетивом отварају терен за брутално рањива Лица од крви и меса.

Прољетос је жири у Кану небеском самурајском касту Сабље с правом дао награду за најбољу глумачку интерпретацију читавог ансамбла. Станковић и Тагић глумачким душама баратају попут старих стрпљивих сајџија, извлачећи пребогате референце из њих.

Да Ђинђић нити је био безгрешни Месија нити је био издајник (како га је хисторија на двоје располутила) савршеном је потуљеном шекспиријанском гестом показао Драган Мићановић градећи премијерову крхкост, дилеме, визије, гријехе и врлине. Љубомир Бандовић (Борис) и Феђа Штукан (Љуба) моћни су као тврдокухани полицајци презрени од естаблишмента.

Милица Гојковић енергична је и ломна као млада амбициозна новинарка Даница, Лазар Тасић сјајно носи лузера Уроша којега биједа на асфалту баца међу војнике Земунског клана. Снажним остварењима Сабљу су глумачки исковали и Јасна Ђуричић, Тихана Лазовић, Златко Бурић, Бојан Навојец, Милош Тимотијевић, Сергеј Трифуновић, Марија Шкаричић, Анђелика Симић.

Двије су метафоричке сцене овог праведничког сјечива над терором наших загађених живота. Аутори прву епизоду завршавају смртоносним снајперским пуцњем у Ђинђића и крупним детаљем његове ликвидиране сједокосе главе. Сиједа коса на симболичној равни често се тумачи као мудрост, разум или барем утопија да је до разума још могуће доћи.

Негдје у првој трећини друге епизоде, док из етера допире вијест да је премијер подлегао ранама, из оронулог такси-крша излеће возач, који очито животари на дну кастинског ланца, и урла: „Маму му јебем, готов је! Ђубре једно издајничко, готов је!!“ У огромном лимбу између тих сцена крајности и избора одвијају се животи под сјенама Сабље.

Двадесет и једна година прошла је од крвавих догађаја о којима прича ова важна и снажна серија. Читав један убрзани живот. За то вријеме трампоиди сами на себе режирају и шаљу атентате, убиру милијунске лајкове и владају ко од шале.