Папамихаел на Палићу: Нигде без Срба, Холивуд овенчан шљивовицом

Директор фотографије Федон Папамихаел добио је плочицу на клупи поред језера која припада лауреатима „Лифке”. Филмски аутор, пореклом из Грчке, са биографијом богатом холивудским хитовима Индијана Џонс – артефакт судбине, Хотел од милион долара, У 3 и 10 за Јуму, на Палићу је представио своје редитељско остварење Светлост бледи, које се у главном програму такмичи за Златни палићки торањ.

Два пута сте као директор фотографије номиновани за Оскара и награду БАФТА, а сада сте добили „Лифку”. Да ли Вам значе награде и како се међу њима котира палићка награда за изузетан допринос европском филму?

– Награда „Лифка” је посебна, ово је заједница која је страствена према филмовима. На великим фестивалима, када добијеш награду или номинацију, то је велики циркус. Овај фестивал ми делује као интиман, породичан и волим да путујем баш на такве фестивале. Људи искрено показују да цене твој филм, знају твоја остварења. Много више се посвећује пажња филмским ауторима. Баш уживам овде, веома је леп амбијент и драго ми је да остварујем овакве контакте са Србијом.

Рекли сте овде на Палићу да је међу вашим филмским пријатељима из Европе највише Срба?

– Када сам се из Грчке преселио у Лос Анђелес, било је много Срба које сам упознао. Сличних смо година и интересовања, па се тако догодило да имам много више контаката са Европљанима и Србима него са другима. Имали смо журке у мојој кући, пили шљивовицу, слушали балканску музику, осећали смо се као породица. Грци и Срби имају заједничку историју кроз борбу против Отоманске империје. Када је бомбардована Србија, Грчка није дозволила прелет авиона НАТО-а. Када снимам у другим земљама, увек водим неку екипу из Београда, јер се с њима осећам сигурно.

Радили сте са многим познатим холивудским редитељима, али сте на Палићу најавили да се враћате на Балкан. Како ће то утицати на теме којима ћете се бавити и имали простора за сарадњу са српским ствараоцима?

– Волео да бих да много више снимам на Балкану, у Грчкој и да радим копродукције у Европи. Тешко је то због финансија, буџети нам не дозвољавају да радимо оно што желимо. Моји пријатељи Грци и Срби кажу да раде један филм у неколико година. Зато снимам високобуџетне америчке филмове да бих могао да платим породичне трошкове и финансирам мале ауторске филмове у Европи. Мислим да ћу све више радити европске филмове. То ми је интересантније и креативније, у Европи се осећам много комфорније, прија ми овај животни стил. Не желим више да будем део велике филмске индустрије. Био је добар период у мом животу, направио сам велику каријеру, сада желим да пратим своја осећања.