Мики Манојловић: Никада нисам куцао ни на једна врата, нигде

Познајемо га по бројним филмовима и серијама: Отац на службеном путу, У раљама живота, Само једном се љуби, Отписани, Јагоде у грлу, Вук Караџић, Нешто између. Остварио је преко 70 филмских улога и играо у преко 40 позоришних представа. Добитник је највећих глумачких признања и радио је са највећим редитељима са ових простора – Емиром Кустурицом, Гораном Паскаљевићем, Гораном Марковићем, Рајком Грлићем, Лорданом Зафрановићем, Срђаном Карановићем…

Једна сјајна награда за врхунски допринос филмској уметности, а притом сте је добили од институције културе која је заиста јединствена не само код нас, него и у региону. Рекли сте да је дошла на време. Мислите ли да је могла и раније?

– Добро је да није постхумна, али не, не мислим да је требало раније. Михиз је рекао, 'Награде су потпуно непотребне кад их имате'. А кад их немате, онда сте у проблему, онда желите да их имате.

Има ли нека улога по којој вас највише препознају? Да ли бисте уопште могли рећи која улога је обележила вашу каријеру?

– Од 80 филмова које сам снимио, тешко је рећи. Постоје филмови који су издржали искушење времена. Многи филмови временом заправо нису више релевантни, нешто изгубе. Али постоје филмови који не губе. То су они филми који остају и таквих примера има доста у нашој кинематографији, као и свуда.

Дакле, ја сам имао, не могу да кажем срећу, у искуству имам неколико филмова, или више филмова, који су издржали пробу времена. Ето, то се рачуна.

Ви сте већ као млад глумац остварили значајне улоге. То је и таленат, али колико је важан и рад, и тај однос са редитељем.

– Постала је једна генерација тада, има и данас такође таквих појединаца, али тада је то била једна ствар која је била једно опште стање духа. А оно је следеће, ако говорите о филмским редитељима, да су они веома пратили културну сцену бивше Југославије. Културна сцена је све. Значи, пратили су писице, сликаре, изложбе, све. Позориште.

Тако да, старија генерација која је изашла из Другог светског рата и која је створила црни талас и на коју се наслонила 'прашка школа', и сви неки који су се касније наслонили, са мање или више успеха, су заправо били људи који су одлазили и знали, врло добро, посећивали позориште и видели. Дакле, ако говорите о мојим почетцима, они су везани заправо за позориште.

Већ када сам имао 20 година постојали су људи који су пратили мој рад у позоришту, који није био мали, и захваљујући позоришту сам заправо добио ту могућност да људи који су сматрали да у мени постоји некакав дар са којим могу да се размењују, су ми дали ту могућност.

Имао сам на срећу да снимим Отписане. Кад сам снимио само девет епизода Отписаних, а они су наставили да снимају Отписане и Повратак отписаних, први, други, трећи, а ја сам за то време радио у позоришту. И у позоришту сам имао југословенске успехе, што су знали сви, од Вардара па до Триглова. И тако долазим, рецимо, до Ватрослава Мимице, који је врло битан. Тако долазим до Живојина Павловића, великог уметника, онда поново долазим до Срђана Карановића, Рајка Грлића, Емира Кустурице, Марковића и Паскаљевића и на крају Лордана. Ево, сад, прошле године смо завршили тај филм. Што се тиче наше земље.

Дакле, ти филмови, ако говоримо о филму, они су, неки од њих, су били веома, веома успешни у иностранству. Кад кажем успешни, не мисли само по боксу, по инпуту, по новцу. Они су били веома виђени и они су отворили врата мени свуда.

Како сте доживели тај прелаз, тај успех на међународној сцени?

– Дакле, филм који је отворио врата, али није их залупио широм. Кад се отворе оно, па се залупе на супротну страну, је био филм Само једном се љуби, Рајка Грлића. То је био први филм. Други филм који је залупио та врата и закуцао их на супротну страну зида је заправо био Отац на службеном путу. И од тада до данас су та врата отворена и ја никада нисам куцао ни на једна врата, нигде.

Једном сте исто рекли да кад радите са Кустурицом, ни он ни Ви не знате шта ће тада ту све да се деси. Да ли је тако и са другим редитељима или то само постоји код Кустурице?

– То је најбоље. И код других има, али са њим је тако. Била је једна генерација у спорту, веома велика наша, једна од многих кошаркарских генерација, Моке Славнића и читаве те екипе. Мени је Мока испричао нешто што можда може да буде вама занимљиво, а то има везе са овим што питате.

Ми смо губили од Руса пре тога јако дуго, док није дошла та генерација. Онда смо почели да их деремо и да их уништавамо у спорту који се зове кошаркар. И када је тајм-аут, Мока ми је то испричао, они имају тајм-аут, губе, пуковник Гомељски је био њихов тренер, а ми смо мењали тренере – професор Аца, Жеравица, Новосел и тако даље. Мока је био један мангуп, али био је симпатичан. Кад кажем мангуп, нисам мислио преступник. Умео је да приђе њиховом тајм-ауту и каже: „Људи, шта се договарате да играте, па ни ми не знамо шта ћемо да одиграмо“. Тако су наши играли кошарку и освајали све.

Има везе са овим што сте питали. А то су процеси који су у микронима подсвести, који се догађају у делићима, секунде. То је нешто што не можете да објасните што се догоди. И онда се деси.

Увек сам желео да питам, када причамо о филму Подземље, где сте црпели ту инспирацију за кафану, за скидање сата. Да ли је то током комуникације са редитељем или нешто што сте ви доживели у кафани?

– Нисте приметили још један детаљ, ако говорите о тој сцени. Пре него што сам скинуо тај сат, ја сам оног који ме је јако нервирао, ја сам га пљуно. То се види на великом екрану. Значи ја сам га пљуно, онда он зажмури, и онда сам га ударио. Шта да кажем? Машта ради свашта, а и живот ми није био баш... Ја сам градски пацов, тако да све ми је познато.

Сада, када се осврнете, да ли можете да кажете да сте заиста задовољни и да сте срећни? Ипак сте имали прилику да радите са великим редитељима, али и са друге стране, имали сте ту позицију да бирате шта хоћете да радите?

– Лепо сте то рекли. То је истина. То је велика срећа. На тој срећи морам бити захвалан. И захвалан сам свима њима, овима о којим смо говорили, а и људима у иностранству. Ово не говорим због иностранства, него говорим заиста због вредности тих људи, какав је, рецимо, Жан Жак Бенекс био, који је велики редитељ. Какав је Франсоа Озон, велики француски редитељ, велика, сад више средња нада. И какав је Питер Брук, рецимо, с којим сам радио у позоришту. То су велика духовна, озбиљна и опасна духовна путовања и преиспитивања.

Одлично говорите француски језик и било Вам је лако на том подручју, али сте одбили Холивуд и оријентисали се на Француску и Европу?

– Ма, не, не, никада нисам добио понуду коју нисам могао да одбијем. Нисам добио ту коњску главу у кревет, никада. Биле су само две понуде из Холивуда. Прва је била за један филм који се зове Peacemaker (Миротворац), Џорџ Клуни и фантастична глумица и жена, Никол Кидман. Нисам могао да то радим.

То је било велика улога. Значи, згодна фантастична ЦИА хвата лудог Балканца у задњем тренутку и тако даље. Да вам не причам детаље тога. Кад смо разговарали о томе, они су стално тражили мотивацију која ће се ипак завршити некаквим реалистичним завршетком. И кад смо говорили о томе, они су стално говорили: 'Па добро Мики, зашто ви тражите... Ово је фикшн, ово је фикшн'.

Ако је фикшн, онда нек дигне ту зграду Уједињених нација у ваздух, ако је фикшн. А знате ко то у Холивуду ради? Тарантино то стално ради. Он оживи Хитлера и убије га. И Геринга… Игра се са тиме на један начин који није игра само, него који има велики симболизам и који има значај, и који има уметнички ниво.

Али то није разлог зашто сам одбио. Јер ја нисам могао да зарађујем толике паре, што су ми замерили моји најближи, на крви народа Федеративне Републике Југославије.

Како данас видите филмску уметност и њену улогу у друштву у којем живимо?

– Да, да сам ја нетко? То људи знају, само можда се нема времена. Видите у каквом времену живимо. Све иде том брзином, као и овај разговор који ће проћи, и више се нико неће сећати овога. Да сам ја нетко, знао бих да је, нажалост, на несрећу, у поређењу са другим уметностима, филм у огромној предности. Али наша Академија не признаје филм. То је седма уметности, а ви немате ниједног синеасту као члана САНУ.

Дакле, филм пробија много брже него најбољи романи који су преведени, него Иво Андрић, него било ко, Драгослав Михајловић, него Данило Киш. Филм иде брже него наша музика. Иде брже од 'Бијелог дугмета', иде пуно брже од 'Лајбаха'. Говоримо о људима који су се пробили напољу. И да сам ја нетко, схватио бих то.

Интереси културолошки и сви други интереси Сједињих америшких Држава, између осталог, се налазе и у филмској индустрији, што они и не крију и кажу, да је њихова друга индустрија по важности, филмска индустрија. Не само због новца који доноси, који је сигурно мањи од оружија и дроге које се ваља, него је важна због утицаја, због презентације земље, културе итд. Утицаја и мењања света. Зато је филм важан!

Споменули сте улоге које сте одбили, хвала за све те улоге које нисте одбили. Хвала вам много што сте издвојили мало времена за нас данас, за нашу публику и наравно наше честитке, још једном, за Златни печат.

– Хвала вама што сте се сетили овога Златног печата. То је велика награда. И као што сте рекли, ово је била јубиларна, 75. година, од када је друг Тито потписао указ и створена је Кинотека која је веома важна установа.