Светолик Зајц: Звук „Зоне интереса“ изазива други филм у глави гледалаца

Филм Зона интереса почиње тако што ништа не видите. Током неколико минута нема слике, само у таласима надолазе језиви звукови који утихну, да бисте потом чули веселу песму птичица. Светолик Мића Зајц, филмски монтажер, говори о томе како се филм „дели на два дела“ – на слику, која показује породицу која живи тик уз Аушвиц, дрвеће, птице, и други део где се повремено чују језиви звуци који долазе из логора.

„Ја сам имао утисак да је, у ствари, употреба звука, као другог најјачег изражајног средства на филму, изузетно важна у овом филму, зато што је звук, како га је употребио Џонатан Глејзер, изазвао код нас други филм у глави. Значи, у нашој машти је изазвао, практично звуцима који су се чули, изазвао је сећања која нама побуђују ти звуци”, рекао је Зајц.

Говорећи о осећањима која наведени звук изазива, Зајц каже да је у питању – непријатност.

„То је непријатност у сваком случају, јер нискофреквентно зујање које практично се чује скроз цео филм, у сценама које су у дому Хесових, је практично звук ватре која гори из крематоријума. И то је нешто што апсолутно делује на нас, то нискофреквентно зујање, још одавно је коришћено од Истеривача ђавола па на овамо, то је оно што нас практично узбуђује”, објаснио је гост Београдске хронике.

Механички звук у позадини константно призива неке сцене из нашег сећања којих нема у овом филму, а које гледаоци стално доживљавају паралелно уз радњу која се одвија. То није лако реализовати.

„Ужасно је битно да режисер унапред у свом сценарију напише нешто што ће омогућити дизајнеру звука да се опусти, и да те звуке направи. А праве се на тај начин што се иде у фонотеку, или се сама фонотека филма прави на лицу места.

У овом случају, ја верујем да је дизајнер звука отишао у неку фабрику, и покушао да и сам, у својој машти, изазове оно што треба да изазове код гледаоца. То је страх, то је непријатност, то су неки звуци, неки крици, неки пуцњи, али само повремено. Врло децентно је то урађено и није без разлога добио Оскаре“, додао је Зајц.

Повремено се чује и воз, што је, како Зајц каже, у потпуном контрасту са оним што видимо на слици. Иначе, музике у филму Зона интереса – нема много.

„Нема, али и то колико је има је – изузетна. Мене је нарочито фасцинирала одјавна шпица. Јер одјавна шпица креће са криком и то је оно што… кад мислимо да се све завршило, кад мислимо, кад хоћемо да одахнемо, ми имамо тај још један ударац који нас враћа у то стање које смо преживели током филма”, испричао је Зајц.

Музика преузима примат

Истиче да је улога музике у модерном филму све важнија и да преузима примат у односу на звукове попут оних који су мајсторски укомпоновани у Зони интереса.

„Нажалост тако је. Међутим, правилна употреба музике је нешто што је... мало редитеља успева да правилно употреби музику у свом филму. Данас, нарочито у серијама рецимо, се музика поставља врећама, да тако кажем. Од најавне шпице до одјавне шпице. И то је нешто што девалвира саму драматургију филма.

Музика треба да стоји на одређеним местима. Оно што је још важно, важно је да цела слика филма буде једна партитура. Не само музике, него дијалога, звучних ефеката, атмосфера и музике”, наглашава Зајц.

Додао је и колика је важност „и-те“ тона, односно природних звукова и стварне атмосфере са терена током снимања.

„То је оно што апсолутно подцртава, у ствари тишина је нешто што највише подцртава оно што је важно у филму. Тако у тишини и одређени звуци добијају сасвим друга значења у нашем сећању, у нашој машти. Оно што је најважније то је да ви увучете гледаоца, када радите филм, током монтаже, током озвучавања филма, да увучете гледаоца у сам филм, у радњу филма. Зато што звук у ствари делује подсвесно, ми слику примамо врло свесно, али звук примамо подсвесно”, објашњава гост Београдске хронике.

Зајц је говорио и о томе да ефекат звула може изазвати и пријатна осећања.

„Мислим, то је у данашње време врло лако постићи, мислим са паметним дизајнерима звука, је врло лако постићи тако што постоје одређене фреквенције које изазивају, које су врло пријатне за нас, као људско биће. Оне се крећу од негде 140 херца до 900 херца нешто, нешто испод килохерца“, објаснио је.

Као примере је навео звук гонга, ксилофона, али и звук који је пратио слику часовника пре емитовања Дневника.