„Тридесет година матуре“ – како су срушени снови једног београдског разреда

Генерација матураната из 1989. године је моја генерација

На слици испред степеништа Осме београдске гимназије, уз мало напора, међу другим познатим лицима препознајем и осамнаестогодишњег себе. Јесам ли то заиста био ја? Јесмо ли дечак из 1989. и данашњи ја заиста иста особа?

То је генерација рођених 1970-1971. године, оних који су одрасли и завршили школу у бившој Југославији. Када је требало да учине следећи корак и започну одрасле животе, пред њима се отворила провалија деведесетих година: распад државе, економски слом, међународна изолација. Период после 2000. протекао је у (узалудном) ишчекивању жељених промена набоље.

И, ево нас у 2023. години, тридесет и кусур година касније. Прстом прелазим преко ликова на фотографији из гимназије: Катарина је у Холандији, Дина је у Аустрији, Весна је у Америци, Маја је у Бразилу. Бар једна трећина је у иностранству. Многи су постали лекари, неки врло угледни, неки су новинари, музичари, фотографи.

Тешка историја последњих деценија оставила је, наравно, печат на све генерације – на неке друге можда и више. Те људе никако не треба посматрати (само) као жртве једног времена. Упркос свим околностима, моји школски другови живели су своје животе, налазили начина да остваре своје потенцијале, таленте и једноставно исписивали своје судбине. Али свака од тих појединачних прича, кад се загребе испод површине, може да понуди шире, универзалније одговоре на питања о односу појединца и историје.

Једно наизглед наивно питање моје петнаестогидишње ћерке која одраста у Бриселу, како то обично бива, натерало ме је на размишљање.

„Тата, зашто Србија није у Европској унији?“

Заиста, зашто?

Више од 30 година после пада Берлинског зида и 20 година после краја југословенских ратова, Србија не само да није постала чланица ЕУ већ више није сигурна да ли то жели – нити где је њено место на мапи континента.

Уочи премијере филма Тридесет година матуре колеге новинари ме питају да ли смо на прослави годишњице пробали да утврдимо шта је данас преостало од некадашњих генерацијских снова. Искрено, мислим да смо више бринули о томе колико је коме преостало косе и колико је видљив вишак бора и килограма.

Али размишљање на које ме је подстакло питање ћерке, води ме управо у време матуре.

Избор да се у филму бавим школском генерацијом није настао због тога што је она по нечему изузетна, него управо због коинциденције да смо завршили школу и спремали се да започнемо живот у тренутку једне огромне промене у Европи: пада Берлинског зида и Гвоздене завесе.

Деловало је то као велико отварање, као стварање невероватних могућности за цео континент, тада можда исувише ружичасто и утопијски. Али за нас је то био тренутак у којем се дешава нешто потпуно супротно, тренутак у којем се чини да ми почињемо свој неспоразум са историјом – можда баш због избора који су направљени крајем осамдесетих и почетком деведесетих година.

Тешко је враћати точак историје, и правити алтернативне сценарије, али да је тада, рецимо, уместо пароле 'Сви Срби у једној држави', Србија изабрала Европу као слоган, можда би ствари данас другачије изгледале. Можда би међународна позиција Србије и у односу на такозвана национална питања другачије изгледала. Али политичка елита и већина грађана сматрала је да ми имамо нека важнија посла.

Када тридесетак година касније подвучемо црту, видимо да Србија није постала чланица ЕУ, за разлику од већине земаља источне Европе и неких из бивше Југославије, а није остварила ни националне циљеве схваћене на тај начин из 90-их година. С те стране, биланс је – двоструко негативан.

Према речима једног од припадника те генерације и протагонисте филма: „Крајем осамдесетих нисмо имали никаквог разлога да се осећамо инфериорно у односу на било ког другог клинца тада у свету, по музици коју смо слушали, филмовима које смо гледали, књигама које смо читали и неком ширем осећају слободе... Деловало је да је потребно само мало, само још да падну ти неки последњи табуи социјалистичке Југославије и да коначно и ми будемо 'као свет', као земље на које смо гледали као на узоре. Али то се није десило...

Очигледно, мало тога смо разумели тада и нисмо заправо знали у којој земљи живимо.“

За другог протагонисту филма, „наша генерација једноставно није добила шансу, већ смо просто суочени с оним што нам је било наметнутно или сервирано“.

Али, ако почетком деведесетих нисмо добили шансу, већ су нам наметнути национализам, насиље и рат, ако смо просто морали да кусамо шта нам је било сервирано – шта је са ситуацијом данас? Шта је са периодом у којем је наша генерација могла да одлучује? Је ли то наша одговорност што више од половине младих људи данас, по бројним истраживањима, наводи да планира одлазак из земље?

Ипак, овај „филмски“ сусрет с људима моје генерације и генерацијом њихове деце понудио је разлоге за оптимизам. Неки од вршњака планирају повратак у Србију, макар у пензији. Припрема за стицање српског држављанства за девојчицу која одраста у Бриселу указује на једноставну истину: свака генерација мора да има своју шансу, не пристајући да буде одређена неким тешким историјским наслеђем.

За нас, некадашње матуранте, данас педесетогодишњаке, а богами и цело друштво, важно је повремено ставити прст на чело и погледати се у огледалу. То је оно што покушава филм Тридесет година матуре.