Пали идол: документарац о Борису Бекеру на Берлиналу

Потребан је добар разлог да би новинарски текст био написан у првом лицу. Борис Бекер јесте добар разлог. Тешко да постоји неко без личних сећања на тог тенисера. Документарни филм Бум! Бум! Свет против Бориса Бекера (Boom! Boom! The World vs. Boris Becker), који је светску премијеру имао у недељу на 73. фестивалу Берлинале, посвећен је човеку који стоји иза те јавне личности.

Када је Борис Бекер први пут освојио тениски турнир на светом травњаку Вимблдона, имао сам шест година и за два месеца је требало да кренем у школу. Сећања су помало мутна и вероватно постоје само зато што код нас код куће током дана телевизор никада није био укључен, посебно не усред лета. Нико у мојој породици или у кругу пријатеља није играо тенис, али се подразумевало да се гледа телевизијски пренос, када је тај тинејџер у југозападном делу Лондона за само неколико недеља постао светска звезда. Херој са седамнаест година. То подразумева и потенцијал за велики пад.

Том лету аутор документарних филмова Алекс Гибни посвећује велику пажњу. „Тако нешто се никада раније није десило“, каже Бекер у филму. Седмог јула 1985. постао је најмлађи победник у историји Вимблдона. Отада су сви знали Бекерову песницу, Бекерове вратоломије, његово дување у врхове прстију пре него што противник сервира. Његова брза игра, снажни сервиси и ритерни донели су му у британским таблоидима надимак „Бум бум“, који су немачки медији преузели. Бекеру се то, међутим, никада није свиђало.

Након периода без победе на турнирима, 1986. године је сензационално одбранио титулу на Вимблдону. Потом се прилично невољно провозао у аутомобилској колони кроз свој родни град Лајмен. Уколико идол измиче наклоности масе, она брзо постаје скептична. „Поготово у Немачкој није дозвољено да најмлађи победник у историји Вимблдона одрасте“, рекао је Бекер пред премијеру филма на фестивалу Берлинале.

Документарни филм Бум! Бум! Свет против Бориса Бекера, који је наручила стриминг-платформа Епл ТВ (Apple TV), састоји се из два дела. На фестивалу Берлинале био је приказан само први део под називом Тријумф. То је заправо пресек великих дуела против Ивана Лендла, Стефана Едберга или Џона Макенроа – занимљиво изрежиран, попут вестерна, уз музику коју је написао Енио Мориконе. У филму говоре и разни Бекерови познаници и бивши противници.

Велики пад који ће уследити у првом делу је само наговештен. Режисер Гибни је први велики интервју са Бекером имао 2019. године, а други 2022 – два дана пре Бекеровог одласка у затвор. „Дошао сам до своје најниже тачке“, каже Бекер гледајући у камеру сузних очију.

Суд у Лондону осудио је Бекера у априлу 2022. на две и по године затвора. Наводи се да је прикрио имовину током стечајних поступака који су отворени 2017. Из затвора је пуштен након само осам месеци, под условом да напусти земљу. Бекер се вратио у Немачку. У филму каже да му и даље није јасно зашто је осуђен.

У случају неуспеха, постаје ружно

Након тријумфа на Вимблдону, легендарни Бекеров менаџер Јон Цирјак, свом штићенику жели да објасни шта му се тада све спрема и шта би свет од њега могао да очекује. Један британски лист је писао да би Мајкл Џексон и Мадона требало да уступе место том дечаку. Бекер гостује у вечерњој емисији код чувеног америчког водитеља Џонија Карсона. Водитељ га пита како је са женама након тријумфа.

Свет се више не занима само за спортисту, већи и за његов приватни живот. У случају неуспеха, постаје ружно. После пораза, британски таблоид спекулише да Бекер вероватно има превише секса. Пажња јавности, термини са спонзорима, турнири, џетлег: Бекер развија зависност од таблета за спавање, о чему отворено говори у филму. Наступи на терену пате: „Немци ме разапињу ако не побеђујем“, испричао је Бекер на Берлиналу говорећи о тадашњим очекивањима.

У једној сцени у филму, бивши тенисер се враћа на место својих највећих успеха, у своју дневну собу – како зове Вимблдон. Изнад излаза на централни терен налази се стих британског песника Радјарда Киплинга: „Ако можеш да се носиш са победом и поразом, и третираш те две варалице на исти начин“. Изостављен је крај песме: „Земља припада теби и све на њој“.

У тенису су важни снага или прецизност, а понекад те две ствари у једном потезу одлучују о победи или поразу. Прецизност која је Борису Бекеру била потребна, како би милиметарском прецизношћу слао лопте на основну линију противника, ван терена је изгубљена.

У првом делу филма у великој мери су изостављени његови приватни порази: афере, ћерка која је зачета у једном ресторану, развод, јавне свађе након пропалих веза. У Немачкој му се 2002. године судило за утају пореза и добио је условну казну. Губи милионе, јер је превише лаковеран. У каснијем стечајном поступку, на аукцији се продају чак и његови трофеји.

Без знања о сопственим финансијама

Јон Цирјак објашњава да један тенисер око 10 до 15 одсто својих прихода заради на турнирима. Ако је тачно да је Бекер током своје каријере на турнирима зарадио око 25 милиона евра, могло би да се претпостави колико новца су донели рекламни уговори са компанијама као што је „Кока-кола“. Утолико је тешко разумети како је могао да проћерда толико богатство.

Бекер у документарцу каже да, када је био играч, није знао колико је новца имао на рачуну. Без сумње га је било више него довољно. По завршетку каријере није имао појма о финансијама, а наставио је да живи у истом стилу, упркос нижим примањима.

„Последња сам особа која би се жалила на свој живот“, рекао је Бекер на Берлиналу. Каже да је грешио као и сви остали. „Разлика је у томе што у мом случају за то зна цео свет.“ Више од тридесет година је морао да живи с неспоразумима. На суду се доноси пресуда у име народа. Наслов филма иде корак даље и сугерише да је цео свет уједињен против Бекера – барем што се тиче исхитреног формирања мишљења.

Бекер није невин када је реч о сопственом имиџу. У протеклих четрдесет година сам је производио непријатне ситуације, био је збуњен, неозбиљно и наивно је откривао детаље из приватног живота. Лако је исмевати палог идола, а многи су то злоупотребили. „Кад достигнете одређени ниво, желе да вас униште“, каже у документарцу легендарни шведски тенисер Бјерн Борг.

Поштовање према Борису Бекеру прати осуда

Такав несклад филмским ствараоцима отвара велике могућности када је реч о драматаргији. Оскаровац Гибни (Taxi to the Dark Side, 2008) и продуцент Џон Бацек (У потрази за Шугар Меном/ Searching for Sugar Man) су специјализовани за документарне филмове са једним протагонистом. Успех, херојство и обожавање праћени су неуспехом и осудом, све док се иза идола не препозна (скоро) сасвим нормална особа којој је дарован опроштај.

На питање шта очекује од филма, Бекер је у Берлину одговорио: „Надам се да ће сви имати прилику да виде другу страну тог славног момка који овде седи“.