Зашто је медицинска сестра из Холандије снимила филм о балканском фолклору

У питању је документарац настао из чисте страсти и љубави, како то каже његова ауторка Ефи Дерксен.

Зато је моје прво и логично питање за њу било како је настала та страст према музици и играма са Балкана?

ЕФИ ДЕРKСЕН: Одрасла сам с музиком с Балкана јер је мој отац музичар и у нашој кући се све време свирала музика. Kад су моји родитељи били млади, путовали су у Југославију, тако да ја живим с тим од детињства. Kасније сам почела да играм фолклор и највећи сан ми је био да играм у фолклор ансамблу. Наравно, не у Холандији.

Играла сам у друштву „Веселин Маслеша" у Бањалуци и то је трајало три месеца. Kасније, када сам путовала тамо, разговарали смо и о фолклору и њиховој забринутости за будућност фолклора, па сам помислила да је најбоље снимити филм јер тако можете да видите, чујете и осетите све. Све што сада забележим биће сачувано у виду филма. Зато сам направила филм.

Додуше, ја нисам филмаџија, то сам урадила из своје љубави и страсти. Просто сам осетила неки налет изнутра. Чак су ми и неки професионалци помогли. Имала сам врло мало пара и средстава за снимање, али успела сам да направим професионални филм.

То је сјајно. Заиста се унапред радујем да га погледам. Срећом, ту је био и твој отац који је музичар и тонски сниматељ. Хансе, како сте се ви заинтересовали за Југославију и њен фолклор.

ХАНС ДЕРKСЕН: То је било одавно, док сам био у школи. У ствари, то је био интернат. Викендима смо имали часове плеса из Југославије, Бугарске, Румуније и то ми се допало. Покушао сам да плешем, али музика ми је била много занимљивија, па сам почео да свирам хармонику и тако се то полако развијало.

Видећете и у филму да сам био музичка пратња на часовима фолклора на музичкој академији Нотрдам у Тилбургу. Та музика ме је дирнула у срце и зато је свирам.

Ефи, да ли сте путовали заједно док сте снимали филм?

ЕФИ ДЕРKСЕН: Да. Испланирали смо путовање и цео филм смо снимили за десет дана. Путовали смо на север Босне, у неколико планинских села, па смо ишли у Рашку и Београд. Мој тата је снимао звук, а с нама је била и Фене ван Лон, која ми је била десна рука јер је она професионална новинарка и редитељка и зна како се то ради. (смех) И моја мама је била с нама, она је само уживала (смех) Било је то једно дивно путовање.

Филм је већ приказан у неколико градова. Kакве су биле реакције?

ЕФИ ДЕРKСЕН: Велика премијера је, наравно, била у Бањалуци због ансамбла „Веселин Маслеша", и то у замку. Било је дивно. Мислим да је око хиљаду људи било на премијери и били су задивљени филмом. Сви су се питали - зашто је жена из Холандије снимила овај филм, а не ми? (смех) Потом смо имали малу турнеју. Били смо у Охриду, Грачаници, Лесковци и Врњачкој Бањи и сада смо овде, у Београду.

Да ли планирате да прикажете филм и у другим земљама?

ЕФИ ДЕРKСЕН: Волела бих. Волела бих да прикажемо филм што већем броју људи, између осталог и због тога што, када поменете Југославију, људи увек помисле на ратне приче, а ја не говорим о томе. Ја желим да остатку света покажем лепоте ове богате културе која још увек живи.

Заборавио сам да вас питам шта се дешава у филму?

ЕФИ ДЕРKСЕН: Па, ради се о фолклору бивше Југославије - о плесовима, музици, народним ношњама и о традицији. Та богата култура и даље се види у свакодневном животу, али има и промена које доноси овај савремени свет. Зато сам с људима причала о њиховој забринутости и жељи да се фолклор одржи, о очувању аутентичног фолклора и о томе како виде његову будућност.

Разговарала сам с музичарима, плесачима, с редитељима у фолклорним ансамблима, а снимали смо и у селима, на имањима, такође и с људима који праве музичке инструменте. Разговарала сам с много људи који имају везе с фолклором.

И научили сте мало и наш језик.

ЕФИ ДЕРСКЕН: Да, мало говорим српски, али тешко језик... Али волим српски језик и желим да говорим боље у будућности.

Надам се да ћете имати прилике да га научите још боље и да ћете нам још долазити у посете. Хвала вам много на овом разговору и срећно с приказивањем филма у свету.

ЕФИ ДЕРКСЕН: Хвала вама.