Ако нисте стигли да погледате на Фесту: „Вук” гледалачка авантура

Фест је увек право место да се препустите гледалачком авантуризму, а филм Вук Натали Бјанкери својом мешавином жанрова, иако сам по себи није експеримент у изворном смислу те речи, пред гледаоца износи неколико различитих кључева за разумевање.

Ако бисмо пред улазак у биоскоп укратко дефинисали Вука, онда би свакако прва референца био грчки мајстор Јоргос Лантимос чији филмови са својим бизарним заплетима измичу конвенционалним жанровским одређењима.

Филм говори о људима који имају дисфорију услед које мисле да су животиње и бораве у институту специјализованом за лечење тог поремећаја. Међутим, као и њихово стање, тако су и терапијске методе неконвенционалне, да не кажемо у пежоративном смислу, „филмске“ те се међу јунацима рађају односи присности, па и љубави у којима се испољава њихова „унутрашња звер“ која силом прилика није баш заробљена у њима.

Вук поставља један тежак захтев пред гледаоце, а то је идентификација са јунацима. Он њихову необичну ситуацију када представи надаље третира углавном „рационално“, премда не сасвим драмски уверљиво, и у том погледу је јако важно остварити емотивну копчу са ликовима и њиховим стањем или жељама.

Критика психијатријског третмана и „нормалности“ као нарочито перфидне форме психозе није дата у формановском реалистичком кључу друштвено критичког филма попут Лета изнад кукаквичјег гнезда већ много више као апсурдне конструкције из рада Чарлија Кауфмана и наслова као што су Бити Џон Малкович или Људска природа. Ипак, Натали Бјанкери прави солидан баланс између бизарности, апсурда и реализма.

Чему дакле гледалац има да се нада? Неко у овом филму може уживати као у истраживању људске психе. Неко као у хорору. Некоме ће овај покушај бити освежење. Некоме занимљиви неуспех. Ипак, нема сумње да ће вас на крају ипак радовати што сте Вуку пружили шансу.

Филм Ву" можете погледати у Дому омладине Београда 9. марта од 17:30.