Да ли ће „Господар прстенова“ бити најновија жртва на олтару политичке коректности

Тизер за нову серију Прстенови моћи премијерно је приказан прошле недеље на полуфиналу Супербоула, а од тада не јењавају бурне полемике и критике на рачун бројних измена Толкиновог света у „Амазоновој“ визији Средње земље.

Било да сте књишки пуриста или вам не смета мало слободнија интерпретација дела, процес адаптације са књиге на велико платно или мали екран мора да донесе одређене измене због различите природе медијума.

Филмови су по својој природи најограниченији формат адаптације, али ако се ураде са јасном визијом и љубави према изворном материјалу, могу и те како да буду утицајан и моћан формат.

Златни стандард адаптација – Џексонов „Господар прстенова“

Не треба ићи даље од Господара прстенова у режији Питера Џексона, који и дан-данас стоји као књишки пример одличне адаптације.

Иако су обожаваоци Толкинових књига у филмовима видели много измена оригиналног дела, оне нису сметале у остваривању шире визије – оживљавању фантастичног света Средње земље.

И Џексон је заиста то успео. Од почетне шпице и првих идиличних кадрова Округа јасно вам је да учествујете и нечему посебном. У Џексоновим филмовима осећа се она иста магија коју доживите док листате Толкинову књигу.

Новозеландски редитељ је био паметан да остане доследан у кључним стварима. Прича о борби народа Средње земље са злим господаром, изузетна глумачка постава, раскошни кадрови, одлична сценографија, костими – све одаје утисак да је посвећено много пажње и љубави.

Промене које је Џексон направио пре свега су унете да би се боље уклопиле у ограничено време које је имао на располагању, али су органски интегрисане у причу и ни на који начин нису деловале усиљено или насилно убачене.

Форма важнија од суштине

Као што је Џексонов Господар прстенова ревитализовао епску фантазију у филмовима, тако је Игра престола отворила врата том жанру у ТВ формату.

Жудећи да попуне празнину у тржишту жељном добре епско-фантастичне серије, челници „Амазона“ похрлили су да створе своју златну коку.

Пронашли су је у Толкиновом свету. Најпопуларније дело епске фантастике има стотине милиона поклоника широм света, што значи стотине милиона потенцијалних гледалаца = милијарде долара у заради.

Сама чињеница да су Толкиновој задужбини платили 250 милиона долара за делимична права (о томе нешто касније) и обећали да ће уложити још милијарду у продукцију серије, добро илуструје очекивања „Амазона“.

И то је сасвим логично гледиште са позиције мултинационалне компаније. Оно што је, међутим, проблематично јесте што се многи студији последњих година утркују ко ће да направи политички што коректнији филм или серију.

„Дизнијева“ трилогија Ратова звезда, „Амазонова“ адаптација Точка времена, Си-Би-Есов Стар трек: Дискавери – само су неки од прегршт примера где је радња жртвована ради додворавања савременој политичкој и друштвеној клими.

Даје се предност амбалажи уместо садржају, форми уместо суштини.

Толкин, ко је тај?

Тизер за Прстенове моћи, премијерно приказан пре десетак дана, изазвао је огромну пажњу (тренутно има 28 милиона прегледа), али и покренуо исту толику лавину негативних реакција.

Упркос томе што Толкин изричито на више места описује вилењаке као народ беле пути, чији припадници искључиво имају дугу косу (најчешће смеђу или црну), екипа иза серије Прстенови моћи одлучила је да „слободоумније“ тумачи његове пасусе, па смо тако као једног од ликова добили црног вилењака кратке косе.

Неколико кадрова касније видимо и црну патуљасту принцезу која нема браду, иако је енглески лингвиста прилично детаљно писао о народу патуљака у својим делима.

Пошто су народ који претежно живи под земљом, у потрази за драгоценим металима и драгуљима, патуљке је Толкин засновао на германској митологији као ниске хуманоиде беле пути и дугих брада, чија су имена вукла порекло из старонордијског језика. И да, жене патуљака су брадате.

Радња серије смештена је у друго доба Средње земље, хиљадама година пре дешавања у Господару прстенова у трећем добу. Зашто онда у њој видимо расу хобита када их и сам Толкин изричито везује за треће доба?

Читавим тизером доминира Галадријела, добро позната моћна вилењачка чаробница из Господара прстенова. Толкин ни у једном тренутку не пише о Галадријели као моћној ратници која предводи војнике у битке, али је у тизеру јасно можемо видети у тешком оклопу са мачем на леђима или како галопира испред војске.

Ништа од горе написаног не би можда био проблем да Толкин у својим делима није веома детаљно описивао све о чему је писао, посвећујући делове читавих поглавља да речима илуструје пределе, различите расе и ликове.

Врсни лингвиста и мајстор писане речи, Толкин је свет Средње земље замислио као измишљену верзију Енглеске, а инспирацију је црпео из келтских, англосаксонских и нордијских митова и легенди и на њима засновао главне протагонисте.

Промене направљене у серији попут црног вилењака или појављивања Хобита у другом добу можда делују површно или суштински небитно, али постављају додатно питање: ако су аутори серије себи дозволили одређене слободе у тумачењу, шта су још спремни да промене?

Судар визија

Дела Џ. Р. Р. Толкина деценијама су међу најпродаванијим широм света и неприкосновена у свету епске фантастике. Енглески лингвиста је свет Средње земље детаљно описао и понудио у књигама као једну потпуну, испуњену целину. Људи су га као таквог и заволели.

Питер Џексон је то добро разумео и није много мењао од оригиналног дела. Творци „Амазонове“ серије Патрик Макеј и Џон Д. Пејн чини се немају такве резерве.

Разлог томе потенцијално лежи у чињеници коју је Макеј недавно открио у интервјуу за Венити фер. Тако смо сазнали да је „Амазон“ купио права само за адаптацију материјала из Хобита и Господара прстенова, али не и за Силмарилион, Историју Средње земље, Незавршене приче и друга издања, која је Кристофер Толкин сакупио после очеве смрти.

Имајући ту чињеницу у виду, помало је нелогично да се радња серије одиграва у другом добу, које је детаљније описано у Силмарилиону, Историји Средње земље и Незавршеним причама (много пре Хобита и Господара прстенова).

Штавише, једини материјал на основу ког су аутори серије могли да је заснују је педесетак страница из Господара прстенова у којима се летимично помињу дешавања из другог доба.

Из свега тога може се закључити да је сценарио серије морао да буде мање-више измишљен.

И ту долазимо до проблема. Да ли ће визија „Амазона“ да буде у складу са Толкиновом и како ће је обожаваоци прихватити.

Реакција „Амазона“ и зашто треба да будемо забринути

Уместо да прихвате чињеницу да многи обожаваоци имају одређене резерве у вези с њиховом визијом Средње земље и покушају са њима да разговарају и можда коригују неке ствари, творци серије одлучили су да све критике ставе у категорију „расизма“ и „мизогиније“.

Изражавање незадовољства према ауторима серије због мењања приче како би је уклопили у савремену политичко-друштвену климу није расизам или мизогинија, већ оправдана забринутост обожавалаца који су превише пута до сада искусили вандализацију својих вољених прича и њихово жртвовање на олтару корпоративне похлепе и политичке коректности.

Жеља твораца серије да имају расно разнолику глумачку поставу могла је да буде другачије урађена. Уместо усиљеног убацивања црне расе у вилењаке и патуљке, Толкинов свет Средње земље познаје и пределе где су заиста живели људи тамније пути.

Јужне делове континента и пределе Харад и Умбар насељавали су народи тамније пути. Шира публика их зна из њиховог појављивања у трећем делу Господара прстенова, када су се борили на страни Саурона испред Минас Тирита.

Џ. Р. Р. Толкин их је само летимично описао, али је његов син у каснијем прикупљању очеве заоставштине дао више детаља. Аутори серије тако су пропустили да прикажу читав један нови народ Средње земље, који органски већ постоји у њој и складу је са оним што је Толкин створио.

Могли су да прикажу читав историјски контекст шта је довело до тога да су ти народи стали на Сауронову страну због дугог периода репресије и неправде од стране краљевстава Нуменора и, последично, Гондора. То би омогућило да се на природан начин убаци читава плејада нових занимљивих етнички разноврсних ликова у причу.

Због свега наведеног обожаваоци страхују да ће Прстенови моћи бити још један у низу покушаја лењих сценариста и похлепних корпорација да измузу публику и обожаваоце.

На крају крајева, ако је „Амазон“ већ хтео да има своју Игру престола и причу у складу са својом визијом, онда је требало да унајми сценаристе који могу да направе потпуно нов свет епске фантазије, а не да врше ревизију света који је неко већ створио.

Гледаоци очигледно не желе верзију Господара прстенова која је у складу са данашњом социополитичком климом културе идентитета и политичке коректности, већ онај добри стари ескапистички свет фантазије у који су радо бежали у Толкиновим пасусима.

Јер фантазија је баш то – бекство из стварног света. Зашто онда то уништавати?