Две деценије „Квадратуре круга“ – Станковић: Најпоноснији смо јер је много деце којој смо променили живот

У протеклих 20 година у емисији „Квадратура круга“ испричано је близу 2.000 прича о људима и народима са Балкана. У неким од тих прича откривен је део скривене историје Срба, скинут вео са дуго скриваних тајни и приказане многе значајне личности.

Аутор емисије Бранко Станковић рекао је гостујући у Јутарњем програму да је много 20 година трајати – из седмице у седмицу ићи на пут, сретати се с људима, све то пописати, седети у монтажи, али напомиње да и даље има снаге за све то.

„За мене је човек инспирација, волим да кажем да је човек мера свега и изнад свега – од тих малих људи од којих можете много да чујете и научите, па до великих стваралаца који су прошли кроз 'Квадратуру круга'“, навео је Станковић.

Истакао је да се увек борио за тог малог човека, да покаже његов живот онакав какав јесте без фингирања.

Подсетио је на причу коју многи у Србији памте о брату и сестри Милији и Милици Јелић, који су остали без родитеља и сами бринули о домаћинству, а прошло је толико година да када их је екипа „Квадратуре круга“ посетила прошлог месеца, већ су обоје родитељи и имају своју децу.

„Милија има две ћеркице, а Милица на дан када је емитована та прича добила је друго дете. Тако да пратимо њихове животе и са већином те деце, којима смо уз помоћ добрих људи променили живот, и даље имамо контакте“, рекао је аутор емисије.

Присетио се и приче о вучици и монаху, каже да су вучицу одузели на захтев тада епископа жичког Стефана, како су навели, да не би угрожавала друге људе, а монах Амросије се преселио из тог манастира у други манастир код Александровца код Жупе.

„О томе је из телевизијске репортаже направљен филм који је добио награду 'Златни витез' у Русији, коју ја нисам очекивао, нити сам задовољан како је урађено. Могло је много више да се извуче, али ми смо то урадили за један дан, па је зато награда још слађа и има већу тежину“, каже Станковић.

Задатак сваког новинара тражење, а правог проналажење приче 

Истиче да је задатак сваког новинара тражење, а правог проналажење приче.

Говорећи о плановима, рекао је да почетком марта треба да путује у Хрватску, а чека на реализацију још неких тема које је спречила корона, а ради се о две емисије у Албанији.

Каже да га посебно инспиришу Босна и Херцеговина и град Мостар, као и Александровац.

Када је реч о шпици емисије коју је сам осмислио, понавља да човек мора да буде мера свега.

„Жао ми је што човек 21. века све више постаје човек конформизма, хедонизма, а то је пут ка егоизму“, истакао је Станковић.

Наводи да има теорију да су људи на истој надморској висини истог карактера и менталитета, навика, односа према госту, а што је надморска висина већа, људи су племенитији, гостољубивији и отворенији према другима.

„Сећам се једне ситуације када смо снимали у селима око Книна, видели смо на прозору погачу која се пуши пошто је тек испечена испод сача. И рекао сам сниматељу Дарку Бурсаћу да је слика. Излази старица и пита: 'Децо, је л' сте гладни?' Ја кажем да нисмо. Најбољи симбол да покажете да се неко вратио управо је тај хлеб. Онда је она узела хлеб, ломила рукама и дала да једемо и сир који је сама правила. То је слика коју ћу увек памтити“, испричао је новинар РТС-а.

Каже да је у плану да када поново оду тамо, посете и бака Марту, иако су ту причу забележили пре скоро 10 година.

Станковић је истакао да је екипа емисије дуго на окупу и да и даље носе црв љубави и ентузијазма када набасају на добру причу.

„Често једва чекам да дођем кући да прегледам материјал док то у мени кључа, што смо осетили на терену“, рекао је аутор емисије.

Станковић истиче да је најпоноснији што је много деце којој је „Квадратура круга“ променила живот, успели су да уз помоћ добрих људи изграде куће, обезбеде стипендије.

"Ми немамо фондацију, само смо се освртали на добре људе и њихову добру вољу. Када видите да је неко прошао кроз сиромаштво, патњу, бол, а данас је испуњен човек и оправдао је све што је у њега уложено, не можете да не будете поносни“, рекао је Станковић.