Три права фестовска филма на Фесту

Ако вам је од краја Феста 2020. до почетка Феста 2022. било некако непријатно да идете у биоскоп док је трајала пандемија, док је свако седење са већим бројем људи у затвореном простору представљало ризик и док се олакшање није назирало, онда овогодишње издање фестивала можда можете искористити за повратак ранијим навикама. Зато препоручујемо најмање три разлога да одете на ФЕСТ.

Између два света

Нетфликсова серија "Служавка", по књизи Стефани Ленд, приказала је живот једне младе жене коју погрешан избор партнера и инертност социјалних служби, од перспективне студенткиње креативног писања гура у вртлог сигурних кућа за жртве породичног насиља и несигурне слабо плаћене послове чистачица. Серија је носила веома озбиљну социјалну критику преплетену са неприкривеном радошћу живота и сјајном централном улогом Маргарет Квели која је дала више боја овој наизглед искључиво тмурној причи.

Сличну ситуацију имамо у филму "Између два света" у ком носећу улогу игра Жилијет Бинош. Емануел Карер је познати француски сценариста и књижевник, нама изразито познат по својој књизи о Лимонову. Овог пута снимио је адаптацију књиге Флоран Оберна у којој је она сабрала своја искуства рада привремених послова коме се подвргла како би упознала тај миље.

Кареров филм се бави њеним моралним дилемама али и конкретним искуствима. Жилијет Бинош игра главну јунакињу која напушта лагодан средњекласни живот списатељице како би ушла у миље жена које раде те прекарне послове – пре свега чистачица – са њима се зближава, урања у тај свет и на крају сасвим постаје део њега.

Неко ће сигурно посматрати сцене у којима Жилијет Бинош риба јавни тоалет третирати као очајнички покушај да се поништи као звезда и освоји још понеку награду, али што се мене тиче она је такве ситуације извела веома спонтано и ненаметљиво, и убедила ме је да је она тај лик.

Ако и има неке "задње намере" у том "поништавању" она је прикривена изузетно убедљивом глумачком игром.

Кареров филм је у погледу изведбе и структурално веома конвенционалан. Окружио је Жилијет Бинош спојем професионалних глумаца и натуршчика потеклих из миљеа о коме филм говори, али је крајњи утисак да је реч о веома питком и динамичном филму ако имамо у виду уметничке и социјално-критичке амбиције аутора.

Док у серији "Служавка" имамо чистачицу која постаје списатељица, овде имамо списатељицу која постаје чистачица, али поступак у ком се то одвија је заправо доста сличан.

Јахачи правде

Андерс Томас Јенсен је кључни сценариста данског филма у протеклих тридесет година а "Јахачи правде" је његов до сада најзаокруженији редитељски рад.

Реч је о црнохуморном трилеру који креће од напада на воз у данском граду и смрћу и рањавањем великог броја људи. Овај напад привлачи пажњу групе ексцентричних јунака међу којима су и преживели – један штребер који се бави прављењем програма за предвиђање будућности и ћерка професионалног војника. Када полиција одбаци програмерове теорије о овом догађају, он се обраћа професионалном војнику ког је трагедија лично погодила и разјарила. Заједно крећу у истрагу, а када нађу осумњичене и у освету.

Андерс у овом филму комбинује низ елемената и полазишта, спаја вудиаленовску комедију са акционим трилером, све то оплеменивши детаљима из класичних бајки, у упркос томе што као целина има одређених несавршености, намеће се као веома занимљив неамерички репертоарски филм. Парадоксално, чини се и као филм који би у холивудском римејку могао бити унапређен у односу на изворник.

Томас Андерс Јенсен је на екрану окупио највеће звезде данског филма као што су интернационални стар Мадс Микелсен и свуда познати Николај Ли Кас. Филм је сасвим сигурно прављен за извоз, и верујем да ни српска публика неће бити равнодушна према њему.

Из Африке с љубављу

Жан Брус једна је од трагичнијих фигура шпијунског жанра. Прво, умро је врло млад, али је ипак дочекао да види биоскопски успех Џејмса Бонда, иако је Флемингов јунак своје екранизације које су постигле глобални успех доживео нешто после првих филмова о његовом агенту ОСС 117 ког можемо сматрати француским Бондом. Бизнис са агентом ОСС 117 се наставио после његове смрти, супруга а потом и деца наставили су да пишу романе, међутим судбина се поново поиграла са њим и овај агент доживљава успех тек у форми пародије жанра.

Међутим, ту пародију жанра извео је Мишел Азанависијус, један од свакако најупечатљивијих француских редитеља у протекле две деценије и можемо рећи да су његови филмови, свакако, ту форму подигли на један виши ниво.

Ипак, остаје питање колико је етично узети озбиљно писаног јунака једног мртвог писца и од тога правити пародију. Ако је то прихваћено у позоришту, зашто не би било и на филму, уосталом и Флемингов роман "Казино Ројал" је послужио за једну од раних пародија на Бонда, али тај филм је између осталог познат баш по томе што је Питер Селерс непрекидно желео да Бонда игра озбиљно и био фрустриран што су га звали за пародију.

Отуд, остаје само дилема колико би Жан Брус био задовољан сазнањем да је његов јунак, колико год петпарачки, данас познат најширој публици као карикатура суперагента а у канонској форми га познају само култисти који истражују тзв. "еуроспај" миље нижеразредних копија Бонда, у коју ова добро организована дружина иначе убраја и "Моју луду главу" Вука Вуча са Батом Живојиновићем.

Азанависијус и сценариста Алин су такође дошли у креативно разилажење и припреми трећег дела, мада из ове визуре чини се није било превише разлога за то. Азанависијусова визија остарелог агента ОСС 117 и цео афрички миље и даље постоје, само не у тако радикалној форми.

На Фесту ћемо се уверити да је нови редитељ Николас Бедо достојно заменио свог великог претходника и снимио веома успео трећи део.

Оно што је у трећем делу занимљиво јесте да сада унутар серијала постоје два нивоа ироније према епохи. Прво, имамо иронију према прошлости у којој се дешава филм, с тим што је због протока времена између другог и трећег дела, ОСС 117 из шездесетих сада дочекао почетак осамдесетих, а затим имамо и цео Воук и МиТу покрет који се десио у садашњости у којој се снимају филмови, па онда има освртања и на то. А који је јунак бољи за ову врсту коментара од ОСС 117?

Видели смо да се у филму "Није време за умирање" сам агент 007 тешко сналази у новим обичајима, када примера ради мора да буде уздржан према Бонд-девојкама. Такве ситуације су идеалне за ову пародију, мада ће многима ненамерно смешни Бондов прошлогодишњи растанак са Бонд-девојком у Хавани бити забавнији од урнебесне бравура-секвенце Иберовог доласка на посао после новогодишњих празника у Бедоовом филму.

Ко воли агента ОСС 117 не мора да брине, за разлику од оних који воле Бонда. Азанависијус је отишао, али Ибер је остао у сигурним рукама.