Франсоа Трифо – филмски аутор који одбија да умре

Као и многе моје естетске опсесије, и филмољубље има корен у осамдесетим годинама прошлог века. Необичне кадрове о којима сам са пуно жара расправљао са колегама са студија, људима из младе књижевне и новинарске крчме, виђао сам веома често у кинотеци. Тврде дрвене столице, недовољно загрејана сала. Али би после тога уследила откровења.

Једно од њих је био и филм Фаренхајт 451. Пошто сам, захваљујући цимеру, већ био фан Реја Бредберија, који је 1953. дебитовао са романом под тим називом, отишао сам у биоскоп са оном врстом скепсе коју књигољупци имају када се филмски режисери дохвате њихових омиљених књига.

Међутим, дистопијски филм је био поприлично изненађење – свет у којем су књиге или било које врсте писаних текстова забрањени постао је болно опипљив, ту на биоскопском платну. Човек који је у име владе спаљивао књиге, на крају филма постаје члан илегалне комуне људи који уче књиге наизуст, како би их отели пламену. Иначе, 451 степен по Фаренхајтовој скали је исто што и 233 степена на Целзијусовој скали – то је температура на којој гори папир.

Филм је потписао човек чије сам име, наравно, одмах запамтио: Франсоа Трифо. У следећим деценијама погледао сам низ његових филмова. Били су све само не уобичајени.

Дечак који је одбио да игра по правилима

Франсоа Трифо је рођен 6. фебруара 1932. у околини Париза. Његова мајка Жанин није му рекла ко му је отац. Удала се за Ролана Трифоа, који је прихватио дечака и дао му своје презиме. Одраста до осме године код баке, ту је заволео књиге и читање. После њене смрти, са осам година, враћа се мајци и очуху. Тек 1968. Трифо уз помоћ детективске агенције долази до могућег оца – јеврејског зубара Роланда Левија. Његова породица то оспорава, али Трифо прихвата налаз као чињеницу.

Трифо је често избациван из школе. Са 14 година одлучује да се образује сам. Себи је поставио циљеве да гледа три филма дневно и прочита три књиге недељно. У одрастању запада у лоше друштво, није му стран ни полукриминални миље. Упознаје филмског критичара Андреа Базена, и он му постаје духовни отац. Помаже младом Трифоу да се ишчупа из невоља, укључујући и војни затвор због покушаја да дезертира. Базен је имао одличне политичке контакте и успева да Трифоа запосли у свом часопису Филмске свеске.

Интелигентан и без длаке на језику, убрзо филмски критичар Трифо изазива бурне реакције. Он обнавља захтев за ауторским филмом и индивидуалним печатом. У француској традицији авангардног филма тај импулс је присутан неколико деценија, али га је потиснула француска филмска индустрија.

Камера као оловка

Александар Астрик је још четрдесетих година формулисао темељну радну хипотезу ауторског филма – он захтева креативно јединство сценарија, камера и режије, те да се „камера користи као оловка“.

Трифо 1954. као филмски критичар објављује у Филмским свескама свој чувени чланак „Извесна тенденција у француском филму“. Традиционални филм француског мејнстрима био је циљ фронталног напада. Група критичара међу којима су, поред Трифоа, бити доцнији режисерски великани француског Новог таласа – Жан-Лик Годар, Клод Шаброл, Жан Ривет, Ерик Ромер – захтева другачији филм.

Појављује се појам „политике аутора“, касније се устаљује термин „теорија аутора“. Укратко, креативни аутор је филмски уметник који све аспекте настанка филма користи као инструменте у стварању свог дела.

Трифо је написао преко 500 чланака о филму и стекао репутацију „гробара француске кинематографије“. Био је једини француски филмски критичар којем 1958. није одобрена акредитација за Филмски фестивал у Кану.

Какав тријумфалан осећај је морао имати двадесетседмогодишњи Франсоа Трифо, када је већ следеће године на истом том фестивалу његов први филм Четири стотине удараца добио награду за режију. Трифо је прешао са речи на дела, почео је да записује камером.

Антоан Дуанел узвраћа ударац

Филм Четири стотине удараца Трифо је посветио Базену, знајући шта му дугује – човек без којег не би било ни Трифоа умро је првог дана снимања Трифоовог првенца. Француски наслов филма алудира на једну пословицу према којој сваки човек у свом одрастању почини 400 глупости пре него што се опамети.

Адолесцент Антоан је код куће несхваћен, у школи га малтретира крути професор. На крају Антоана отац пријављује полицији и он завршава у затвору са окорелим криминалцима. У поправном дому Антоан у разговорима са психијатром прича своју причу.

Делимично прерађујући сопствене трауматичне доживљаје, Трифо је у овом филму поставио кључне естетске елементе „Новог таласа“. Поред тога, филм скреће пажњу на лош третман малолетних делинквената у тадашњој Француској.

У наредних двадесет година Трифо ће снимити још четири филма из циклуса о Антоану. То је један од тада ретких филмова који се завршава замрзнутом сликом.

Трифо и мајстори од којих је учио

Уследила је ретко плодна каријера филмског режисера и сценаристе. Од његових 25 филмова неколико спада у кључна дела француске и светске кинематографије. Притом су за Трифоа једнако важна била књижевна дела као и филмови које је волео. Његов израз се не би могао замислити без Пруста и Балзака, али ни без низа америчких књижевника.

Врло јасно се одредио према својим филмским претходницима. Стајао је на раменима Роберта Роселинија, Алфреда Хичкока, Жана Реноара. Поетски реализам песника и авангардног филмског режисера Жана Коктоа једнако је снажно утицао на њега као и италијански неореализам, Буњуелов надреализам или Хичкокова апсолутна контрола над филмским резултатом.

Споменемо ли неке наслове који су на свим листама најбољих филмова свих времена, тај утицај ће бити јаснији: Роселинијев Рим, отворени град, Реноарова Велика илузија, Под крововима Париза Рене Клера или Коктоов Орфеј. Трифо је једном рекао да је од Роселинија, чији је асистент једно време био, научио да „камера нема већи значај од виљушке и да човек себи пре сваког снимка мора рећи: Или ћу да снимим овај филм, или ћу да пропаднем“.

А и за неке од својих савременика имао је речи хвале. За њега је немачки режисер Вернер Херцог био највећи савремени филмски стваралац. Тесно је сарађивао са новоталасном екипом. На пример, Трифо и Шаброл су написали сценарио за култни Годаров филм До последњег даха. Али Трифо се није либио ни улога испред камере. Навешћемо само најпознатији пример: У Спилберговом филму Блиски сусрет треће врсте преузео је улогу француског научника.

Иронија, жене, књиге

„Нови талас“ који је Трифо наговестио, а потом заједно са неким генерацијским сапутницима, претворио у доминантну француску филмску школу друге половине прошлог века, радо се користио иронијом. Пуцајте на пијанисту са шансоњером Шарлом Азнавуром у главној улози, добар је пример за смеле ироничне „ломове“ у причи. На једном месту у филму гангстер се куне „умрла ми мајка, ако лажем“. У следећем кадру видимо заиста стару жену како пада као покошена.

У писму Азнавуру Трифо је филм који намерава да сними назвао „документарни филм о стидљивости“. Управо у том филму сексуалност није скривана – Трифо инсистира на њеној експлицитности. При томе у филм уграђује жаоке против малограђанских табуа. Један лик у филму каже голој проститутки: „Не заборави, да тако нешто на филму није дозвољено“.

Многи Трифоа називају „режисером за жене“ јер су његови женски ликови често јачи од мушких. У филму Жил и Џим Трифо истражује „полиаморију“, врсту љубавног троугла у којем су сво троје добровољно и без тајни. Жана Моро, прва француска глумица која се на филму појавила нага, пева шансону Вртлог живота (Le Tourbillon de Vie) која постаје хит. То је уједно химна Трифоове новоталасне генерације, а филм доживљава додатну популарност и код следеће генерације у надолазећим политички и сексуално турбулентним шездесетим годинама.

Његови филмови су ревија атрактивних жена. Млада Клод Жад је постала славна у филму Украдени пољубац, а доцније глуми у још два његова филма. Легендарна је и сцена из филма Човек који је волео жене. Једна од љубавница главног лика Бернара баца његову књигу кроз прозор уз речи: „Ти читаш против мене“. Истрчавши на улицу са намером да покупи књигу Бернар угледа прелепе ноге једне жене и – тако га удари аутомобил.

Франсоаз Дорлеак, иначе сестра Катрин Денев, показује своје лепе ноге у филму Мека кожа, а Фани Ардан показује лепоту својих ногу у последњем филму Коначно недеља! шетајући испред подрума из којег се диви Жан Луј Трентињан. Култ женске лепоте, култ писане речи, култ смрти – то су архетипске константе Трифоовог света.

Треба ли рећи да је Трифо, након развода, изгарао у љубавним везама са свим споменутим лепотицама?

Мада су његови филмови били питкији и популарнији од оних које су радили други новоталасни режисери, нису изостале ни бројне награде критике. Украдени пољупци су номиновани за Оскара 1969, а Последњи метро са Катрин Денев и Жераром Депардјеом 1980. Ипак, Оскара за најбољи страни филм добила је 1974. Америчка ноћ – филм о снимању филмова.

„Смрт аутора" и ауторски филм

Франсоа Трифо је имао још много планова. Али смрт је била бржа. Умро је октобра 1984. у 53. години живота. Тиме нас је сурова биологија ускратила за низ филмова којима би се и у дигиталној ери умео бранити ауторски став од филмског индустријског дизајна.

„Хоћу да моји филмови оставе утисак да су снимани на 40 целзијусових, у грозници“, записао је Трифо. Тако је и живео и стварао – обузет уметничком грозницом.

Ролан Барт је у свом чувеном есеју из 1968, који је насловио „Смрт аутора“ поентирао овако: „Рођење читаоца мора се догодити уз цену смрти Аутора“. Ово је реченица која би, преиначена, могла стајати на капијама Холивуда: „Рођење гледаоца мора се догодити уз цену смрти Аутора“. Ипак, Трифо није узалуд пркосно устоличио креативног појединца уместо продуцентске индустрије.

У дигиталној ери је производња филмских записа већ толико јефтина, да се филмови у будућности неће разликовати по продукционом и техничком стандарду. Већ по личном печату појединаца који ће камеру користити као некада писци оловку.