Филмови који ће вас загрејати за праћење Зимских олимпијских игара

Време је за санкање & Време је за грудвање

Време је за санкање и Време је за грудвање су два канадска анимирана филма за децу које су направили редитељи Беноа Гудбу, Франсоа Брисон и Жан-Франсоа Пулио. Ови филмови су серијал, али се могу гледати и појединачно без предзнања.

Први филм говори о деци у једном завејаном селу која организују такмичење у грудвању а други о њиховом такмичењу у санкању за које конструишу посебно тркалиште и санке. Иако ни грудвање ни овакво санкање нису олимпијски спортови пер се, они јесу увод у оно што јесу спортови.

Све је више филмова насталих изван Холивуда који технички не заостају превише за анимацијама великих студија, а ова два филма доносе ефектан дизајн јунака који су симпатични и веома комични. Кључ стилизације ликова који су карикатурални у односу на природу и технику је маштовит, прецизно и ваљано дефинисан, а мала и релативно једноставна прича о ривалству је фино разрађена у вишеслојни поучни филм за децу без „сољења памети“ и великих претензија.

За разлику од многих неамеричких дечјих филмова, Време за грудвање и Време за санкање опредељени су за забаву, весео дизајн, пријатан визуелни спектакл, нема меланхолије али ни некаквог деструктивног ескапизма и то даје пријатан баланс холивудског и ванхоливудског приступа.

Лед

Лед Олега Трофима је необичан љубавни филм у коме се прижимају социјална и спортска мелодрама са елементима мјузикла. Поприлично неуобичајено за руски филм ово је истовремено и жестоко популистички пројекат али и софистицирано дело у погледу поступка са жанровским спојем који се ретко среће.

У основи заплета поново имамо посла са Копивудом, традицијом дословног копирања холивудских филмова у нехоливудским индустријама. Лед преузима елементе америчког филма Љубав на клизаљкама Пол Мајка Глејзера о романси и сарадњи темпераментне уметничке клизачице и хокејаша, споју елеганције и грубости у миљеу зимског спорта итд.

У периоду када је уметничко клизање досегло своју врхунску обраду у биографском филму Ја, Тоња о случају Тоње Хардинг, Лед доноси један битно афирмативнији поглед на ту дисциплину иако, наравно, у самој основи не негира све контрадикције које га прате као и сваки индивидуални спорт који изискује изузетну психичку снагу и посвећеност, чак и када се евентуално ради у пару.

Тај спој мистификације и демистификације спорта који Трофим доноси у овом филму на линији је најуспешнијих америчких спортских филмова, оних који истовремено афирмишу магију такмичења али је и деконструишу у мери у којој је просечан гледалац упућен у његово наличје.

У основи свега је љубавна прича, филм имплицира да су најбољи клизачки парови неумитно љубавници и спортска манифестација тих љубавних вртложења изложена је управо кроз немогућност једног пара да настави са наступима онда када је љубав завршена, односно кроз способност другог пара да снагом свог односа надокнади мањак вештине.

У погледу ритма, визуелности, атракција, за Трофима нема тајни. Ово је изузетно вешто реализован филм који је заиста спектакуларан на несвакидашњи начин. Александр Петров ради оно што је и раније показао као харизматични протагониста неколико руских блокбастера а Милош Биковић се појављује као главни антагониста у трећој најважнијој улози у филму.

Коначно, овај филм је избацио Аглају Тарасову међу звезде руске кинематографије и понудио јој прилику да заузме простор који је у младости имала Оксана Акиншина.

Лед је жанровски уникатан руски блокбастер који, упркос копивудској матрици, показује да ова кинематографија своју аутентичност у домену филма за високу гледаност постиже управо спремношћу да оваквој теми дâ третман блокбастера што би мало где другде ико покушао.

Легенда број 17

Николај Лебедјев је руски редитељ биоскопског спектакла, љубитељима жанра мача и магије познат по екранизацији Вукодава, а Легенда број 17 у погледу реализације не заостаје кад је реч о спектаклу.

Ово је прича о Валерију Харламову по коме се данас додељује награда за најбољег руског играча у НХЛ. Реч је о великом хокејашу који је, упркос својој грађи и нешто нижој фигури, успео да се наметне као вођа совјетске репрезентације и пласира свој неконвенционални стил унутар строгог Тарасовљевог система.

Лебедјев успева да извуче максимум кинетичке силе из сваке ситуације како на терену тако и ван њега, а у Данили Козловском, без сумње највећем стару савременог руског филма, има изузетног сарадника. Козловски је не само убедљив као спортиста већ одлично успева да изгради и психолошки профил лика. Харламов пролази кроз успоне и падове а Козловски то фино пласира кроз своју личну харизму и сведену глуму.

Оно где је поред Лебедјевљеве веште реализације и изузетне појаве Даниле Козловског овај филм значајан јесте идеолошки и уопште филмски третман моћног имагинаријума совјетског спорта. Легенда број 17 суптилно фетишизује и критикује тај тврди социјалистички систем спорта, са интервенцијама на највишем политичком нивоу, тренерима деспотима, војним клубовима који окупљају најбоље играче и професионалним искушењима која за "аматере" стижу са Запада.

Не може се рећи да су у овом филму главни ривали Канађани приказани као негативци, али је јасно да кад приказује утакмице Лебедјев више инсистира на њиховим хокејашким грубијанима, тзв. "гуновима", на њиховој физичкој супериорности и непристојним НХЛ понудама него на мајсторији. Но, на крају, овај филм остаје негде у средњем домету спортске ксенофобије.

Канадска адаптација чувеног меча између СССР-а и Канаде где је требало да се одлучи ко је најбољи на свету доноси историјски веродостојнију слику ових дешавања, макар на терену.

Лебедјевљев филм јесте по својој форми класична биографска прича која хагиографски прилази свом јунаку, прати његов животни пут уз одређене интервенције којима му даје драмску целовитост. Ту аутори себи узимају доста слобода, али ипак мање него рецимо Монтевидео.

Оно где филм одлази у неуверљивост није толико често и није толико значајно за његову општу убедљивост. Не треба га узети као историјски документ али сасвим сигурно функционише као прича о јунацима и њиховим жељама и препрекама на том путу. Упркос томе што не достиже високе домете по много чему револуционарних наслова овог жанра као што су Сваке божје недеље Оливера Стоуна или Светла петком увече Питера Берга, Број 17 јесте пунокрвни спортски филм старог кова који успева да естетизује спорт, пробуди емоције код гледаца и кроз спортску приредбу исприча причу о јунацима.

О амбицијама овог пројекта говори да је коштао око десет милиона евра, као оба биоскопска Монтевидеа и серија заједно, а само у Русији је зарадио тридесет милиона и исплатио се.

РТС Планета је стриминг сервис у чијем се Биоскопу ови филмови могу бесплатно гледати уз регистрацију.