Тајни народни обичај – „рипчење“ – игра завођења или баханалије моћника

На крају друге епизоде, после сцене Ташаниног страдања које дубоко потреса све окупљене, газда Трифун шаље жене из породице кући, а окупљеним мушкарцима, међу којима су и његови синови, предлаже да остатак ноћи проведу у „рипчењу“.

Јасно је да се ради о некој врсти раскалашне забаве за газде у којој учествују слушкиње и сеоске жене (вероватно често и без могућности да одбију позив).

Редитељ Милутин Петровић каже да о овом контроверзном обичају сазнајемо највише из контекста сценарија Војислава Нановића, јер етнолози о њему немају никакве прецизне информације.

„Ради се о томе да би се, на врхунцу разних окупљања, кренуло у 'пецање рибичка', очигледно неку врсту 'масних фота' или онога што се данас зове 'бунга бунга журке'. Два штапа су повезивана дугачком траком која је упетљана око централног дрвеног стуба. Мушкарци узму 'мушке' штапове, жене 'женске' и онда се уз музику и плес расплићу све док се открије ко је с ким пар.

Претпостављамо уз доста претходног конзумирања алкохола, а можда и других супстанци које мењају стање свести и понашање – то је био разлог да се игром и музиком распојасани парови повуку негде у мрак и раде шта им се ради...“, објашњава редитељ.

Петровић додаје и зашто се о „рипчењу“ данас толико мало зна.

„Очигледно је то обичај који Воја Нановић није измислио. Таквих обичаја је било. Ствар је у томе да то није било нешто о чему се без стида прича у јавности, дакле, не спада у оно што данас називају породичним вредностима.

Ласцивна и јавном моралу недопустива догађања тешко остављају писане трагове, нарочито у радовима научника. Сем тога, људи воле да мисле да су им преци били безгрешни. Огромну конзумацију порнографских садржаја у данашњем друштву не волимо да сматрамо вечном људском природом, већ неком девијацијом савременог система вредности“, напомиње Милутин Петровић.