Поморанџа са укусом крви – лепо нас је Кјубрик упозоравао

Крај осамдесетих, студентски дом на Карабурми. Кроз прозор видим Дунав и Панчевачки мост. Десно је стадион ОФК Београда. Силазим са седмог спрата, у домску дворану која је за дане филма претворена у биоскопску салу. Те касне јесени већ неколико дана гледам култне филмове, неке по други пут. Од Имена руже до Сталкера, сви су урађени на основу књижевних дела.

Седам у пуној сали. Те вечери је на реду Паклена поморанџа. Пошто сам већ у сарајевској кинотеци одгледао неколико филмова Стенлија Кјубрика, од којих је Одисеја у свемиру у нашим студентским разговорима попримала митске димензије, очекивао сам пуно. Али не и то што ми се десило.

После филма сам био и одушевљен и пренеражен. И то је трајало данима. Филм ми није излазио из главе. Данас знам и зашто.

Филмски есеј о насиљу

Када неки филм педесет година после настанка изазива контроверзе, а има култни статус, када је деценијама био забрањен у низу земаља, а данас га славе као један од сто најбољих филмова свих времена, вредело би се осврнути на тај феномен.

Откако је премијерно приказан у Њујорку 19. децембра 1971, Кјубриков филм Паклена поморанџа (A Clockwork Orange) јесте уједно и бриљантан есеј о шокантној испреплетености људског насилног и естетског порива, као и сатира о границама психолошког кондиционирања. Шта нам тај филм говори данас када је насиље на филму као и ријалитијима или на друштвеним мрежама постало свеприсутно?

Можда одговори на ова питања леже у причи о настанку филма.

Истоимени роман Ентонија Бурџеса објављен је 1959. Изгледа да се писац уплашио онога што је написао, јер је у оригиналној верзији постојало последње поглавље у којем главни јунак Алекс доживљава позитиван преображај. Али то поглавље је било толико неуверљиво да га је амерички издавач изоставио.

Кјубрикова трећа жена, немачка глумица и сликарка Кристијана Харлан, прочитала је књигу и није мужу дала мира док је и он није прочитао. Кјубрик је оставио запис о томе да књигу није могао да испусти из руке: „Све у њој ме је одушевило: радња, идеје, карактери и, наравно, језик. Прича свакако функционише на више нивоа: политички, социолошки, филозофски али пре свега на једном фантастичном психолошко-симболичном нивоу“.

Колико смо насилни?

Укратко: главни лик је Алекс, млади социопата, убица и силоватељ који воли Бетовенову музику. Он и његови droogs (другови) – Кјубрик користи дистопијски жаргон из будућности који је прожет словенским речима – производе насиље, дрогирају се, немају моралне кочнице.

Лондон будућности је тоталитаран – неке назнаке указују на леви тоталитаризам, али неке изјаве министара у филму су једнозначно десничарске, па је понеки критичар време филма означио као „пропали социјализам“ – у чему би становници Балкана могли препознати чувену „транзицију“.

Након оргијастичког насиља које уз звуке Бетовенове и Росинијеве музике на многим местима постиже ефекат радикалног музичког спота, Алекс бива ухваћен и изабран за програм преваспитавања путем бихевијористичких метода – под јаким наркотицима, везан за столицу, насилно отворених очију, Алекс мора да гледа бесконачне сцене насиља и секса.

У њему то изазива дубоку, трауматичну аверзију према насиљу и голим женама. Министарство слави његово „излечење“ и пушта га на слободу. Али када Алекс сусреће писца чију је жену силовао и убио, њега писац за освету мучи Бетовеновом Деветом симфонијом, од које Алекс ужаснут бежи скачући кроз прозор. У болници схвата да је „излечен“ од „лечења“ јер му опет прија да мисли на насиље и голе жене уз звуке класичне музике.

Џегерова несуђена улога

Пре него што је Стенли Кјубрик прочитао књигу било је планирано да се филм сними на основу романа. Несуђени режисер је био Кен Расел, човек који је до тада стекао глас као филмски провокатор који се не либи експлицитног секса и насиља у својим филмовима. Мик Џегер, фронтмен „Ролингстонса“ изгледао је као идеалан глумац за улогу Алекса, и сам је био заинтересован. Међутим, продуценти нису могли да се усагласе, финансирање није било обезбеђено, па је Расел одустао.

Тако су права прешла у Кјубрикове руке. Сигурно је Расел зажалио што је причу пустио низ воду, али му је утеха био светски успех његовог рок мјузикла Томи неку годину касније, који је учинио чланове бенда „Ху“ бесмртним, али и трасирао пут у ексцентричне и смело режиране музичке спотове.

Кјубрик се није вратио Џегеру као могућем тумачу улоге Алекса. Изабрао је глумца Малкома Макдауела, јер га је гледао у филму Ако (If...) који је снимљен 1968. године, познате по бурним студентским протестима широм света.

Својом субверзивношћу филм је забио прст у око тадашњем естаблишменту, али је 1969. освојио Златну палму у Кану. Када је Макдауел упитао Кјубрика зашто је изабрао баш њега, режисер је одговорио: „Ви умете да исијавате интелигенцију на филмском платну“.

За време снимања Макдауел је једном поломио ребра, због друге сцене му је повређено око, али се исплатило – улога његовог живота је сигурно битно допринела томе да је овај глумац добио и једну звезду на Холивудској стази славних.

Тумачења

Одмах након светске премијере у Њујорку и лондонске премијере месец дана касније, филм је поделио критичаре на оне који га хвале и оне који га куде, одбијају па чак и исмевају. До тада није био виђен до те мере нељудски бруталан филмски јунак.

Кјубрик је рекао да Алекс „не предузима ништа да би преварио самог себе или публику о својој тоталној корумпираности и злу. Он је персонификација зла“. Додао је да Алекс има и апсолутно пожељне људске особине – отвореност, хумор, интелигенцију, енергију. „То су атрактивне особине које он дели са Ричардом III“, закључио је Кјубрик.

Режисер је мислио на једног од највећих негативних јунака у историји књижевности којег је створио Шекспир у драми Ричард III. У дневном листу Њујорк тајмс је осванула констатација, да је филм „бриљантно и опасно дело, али је опасно на онај начин на који су то понекад бриљантне ствари“.

У другим новинама критичар Роџер Иберт назива филм „идеолошким хаосом“. У магазину Њујоркер једна од највећих америчких филмских критичарки прошлог века, Полин Кејл, је филм назвала порнографским јер дехуманизује жртве и наглашава патњу протагониста. Она је додала да је Кјубрик уз све то још и „лош порнограф“. Католичка штампа је филм ставила на индекс уметничких дела које добар католик не сме да гледа.

Упркос свему томе, или баш због тога, филм је постигао огроман успех. У њега је уложено 1,3 милиона долара, а зарадио је 114 милиона. У првој години приказивања филм је, на пример, у Француској видело преко седам и по милиона људи, по чему је постао најгледанији филм те године.

Британско укидање Паклене поморанџе

И у Енглеској, где је Кјубрик, иначе рођени Њујорчанин, живео, ствари су, упркос поларизованој критици, најпре ишле својим током. Међутим, марта 1972. државни тужилац је споменуо Паклену поморанџу у случају четрнаестогодишњег тинејџера који је убио свог школског друга. Нешто после тога један шеснаестогодишњак је на смрт претукао старијег бескућника, а потом изјавио да су му другови причали о филму где се иста ствар дешава.

Енглеска сензационалистичка штампа је нањушила крв. Када је један тинејџер силовао једну жену певушећи као у филму, кренула је лавина приписивања кривице филму и Кјубрику лично. Породица је добијала претње смрћу, пред кућом су се окупљали демонстранти.

На Кјубриково инсистирање, продуцент је повукао филм из британских биоскопа, и то дело није било приказивано до Кјубрикове смрти 1999. Ипак, то није било признавање кривице.

Стенли Кјубрик је о свему томе рекао: „Чини ми се да је погрешан приступ покушавати да се уметности припише одговорност као узроку живота. Уметност се састоји од тога да преобликује живот, али она нити ствара нити проузрокује живот. Приписати филму снажне сугестивне квалитете противречи научно признатом погледу према којем људи и после најдубље хипнозе у постхипнотичком стању никада не могу бити доведени до тога да ураде ствари које противрече њиховој природи“.

Британски преседан се проширио по свету. У Ирској је филм био забрањен од 1973. до 2000. У Сингапуру је приказан тек 2011. У Јужноафричкој Републици за време апартхејда публика га није видела до 1984. Војна диктатура у Бразилу га је држала под забраном до 1978.

Шта је паклено у „Поморанџи"?

У роману један од ликова јесте писац којег Алекс батинама претвори у инвалида и чију жену силује. Он, у тренутку када Алекс упада у кућу, ради на пројекту „Паклена поморанџа“. Тог детаља нема у филму, Кјубрик је, будући да је био изразити перфекциониста, очито намерно створио филм у чијој садржини нема експлицитне повезнице са насловом. То су му, наравно, неки критичари замерили.

О чему говори Паклена поморанџа? Филм је са једне стране дете свог времена. Америчка бихевиористичка психологија је обећала методе „репрограмирања“ човекове психе. Паклена поморанџа је сатиричан одговор на то обећање које, уколико се испуни, може да послужи серијском произвођењу поданика у тоталитарним системима.

С друге стране, то је филм о неспутаном, тамном, насилном човековом пориву – о склоности ка насиљу. Психијатар Арон Стерн је сматрао да Алекс представља човека у његовом природном, несвесном стању. Алекса „цивилизују“ и друштво, „лечећи“ његове пориве, пацијенту намеће неурозу као „излечење“.

Филозофски гледано, филм поставља питање, да ли је изнуђено добро понашање, које не долази из слободне воље, заиста добро? Има ли добра и зла без слободне воље?

Данашњи свет и Алекс у њему

Колико су се поједини критичари из америчког мејнстрима преварили у процени значаја овог филма показује његов несумњиви статус култног уметничког дела у свим филмофилским заједницама света. Осим тога, питања која је филм покренуо јесу данас, када смо окружени мултимедијалним виртуелним насиљем, још заоштренија.

То је филм који је гледаоцима из седамдесетих година прошлог века долазио из будућности.

Алексово насиље, ма колико изгледало немотивисано, произвољно, управо зато је страшно. Друштвено пожељне особине – склоност генијалним делима класичне музике, као одлика вишег слоја друштва – и апсолутно насиље као одлика криминалне улице, испреплетени су у једној личности. То нас збуњује и демантује нашу предоџбу, боље речено предрасуду, да људи који слушају Бетовена не могу бити монструми. Да чудовишно не може бити у нама.

Сајт који прикупља и систематизује филмске критике Rotten tomatoes на основу 77 текстова о филму бележи следеће: Паклена поморанџа је хладан дистопијски кошмар са јаким црним хумором, који нас потиче на размишљање.

Лондонски лист Гардијан процењује овај Кјубриков филм као један од десет најбољих уметничких филмских остварења – у друштву је са филмовима као што су Андреј Рубљов Андреја Тарковског или Грађанин Кејн Орсона Велса.

Шта би радио Алекс у данашњем свету, пола века од појављивања на филмском платну? Чини ми се да је живахнији и присутнији међу нама него икад. Прикључен на друштвене мреже, он негде у глобализованом свету управо снима себе како до крви туче вршњака, полажући потом под снимак na интернету музику која му се свиђа.

И нико се више не чуди. Уморно је и наше згражавање. Планета је у својим екстремним облицима одавно постала Паклена поморанџа.

Лепо нас је Кјубрик упозоравао .