Нечиста крв – трагедија са поруком будућим генерацијама која се тек захуктава

Пројекат је настао у продукцији РТС-а и "This and That Production", према сценарију који је седамдесетих година прошлог века написао Воја Нановић. Режију потписују Милутин Петровић и Горан Станковић.

Комбиновањем приповедака, драма и романа Боре Станковића, редитељ Војислав Нановић написао је сценарио за епску сагу која прати породицу чији је родоначелник Хаџи Трифун, а трагични изданак Софка.

Сценарио за који се дуго веровало да је изгубљен пронашао је недавно редитељ Милутин Петровић, уз помоћ драматурга Бојане Андрић. Пратећи три генерације угледне породице у серији Нечиста крв, упознајемо Врање половином 19. века, свакодневни живот, етничке односе и обичајно право, али и шире сагледавамо дело Боре Станковића.

Нечиста крв нас враћа историји 19. века, а о њеним аспектима у емисији Око говорили су глумица Катарина Радивојевић, редитељи Милутин Петровић и Горан Станковић и др Сања Златановић, научни сарадник Етнографског института САНУ.

„Биће потресно" 

Део глумачке екипе серије је и Катарина Радивојевић, која тумачи улогу Цоне - жене која је средином 19. века живела животом који би се сматрао необичним чак и данас.

„Нисам сигурна да је Цона само Борина хероина, она је и хероина Воје Нановића. Колико се ја сећам Цоне из Нечисте крви, која заузима можда само једну страницу на почетку, у подсећањима о томе ко је била и каква је била, тако да је она више нека комбинација и Боре и Нановића. Дефинитивно је слободоумна, дрска и храбра на неки начин за то време и неко ко је економски независтан", испричала је Радивојевићева.

Глумица је изјавила да сматра да у медијима треба да буде више садржаја о храбрим и великим женама из наше историје. О наставку серије и наредним епизодама кратко каже - „Биће потресно".

Милутин Петровић, редитељ, рекао је да је текст, који је основ сценарија заиста био загубљен.

„Када сам га нашао, онда сам буквално доживео бинџовање, читања између четврте и пете епизоде, ја више нисам могао да спавам, него сам морао да видим шта је даље било", рекао је, у емисији Око, Петровић.

Станковић додаје да је заједно са Петровићем покушавао да дешифрује корене свих ликова и њихових судбина и то дијалогом преко литературе уз надовезивање у будућност. Каже да је био изазов у 21. веку снимати догађаје који су се одигравали 1850. године.

„Ишли смо по околним селима где нису довољно одржавали или реновирали објекте, па да од њих правили куће газда, а друго је било снимљено у објектима које смо ми саградили. Такође смо одлазили и у аутентичне локације као што је манастир Поганово", испричао је Станковић.

Зашто је Врање толико интересантно 

Радња у серији почиње 1850. године док Врање припада Отоманској империји. „Врање је за многе представнике Отоманске империје било врло привлачно, и тамо су били многи и настањени, изградили многе џамије, хамове... Због географског положаја Врање јесте било привлачно", изјавила је др Сања Златановић и додала да Станковић у својим делима управо слика период на прелому векова када долази до распада Империје, и како се те корените промене одражавају на обичне људе.

У контексту прилагођавања снимања некадашњем времену, и приближавању ранијих обичаја и норми, редитељ Горан Станковић говорио је и о пласирању начина третирања животиња на снимању.

Поменуо је сцене са борбама петлова, и окрутности према животињама. Навео је да је, због дистрибуције филма у Западној Европи, било обавезно доказати да животиње које су коришћене на сету, нису прошле никакву физичку, па ни психичку тортуру.

Редитељ Петровић каже да је задовољан великим интересовањем публике за серију. Уз прву епизоду било је више од милион и по људи, односно, сваки трећи гледалац у Србији је пратио телевизијску премијеру дуго очекиване породичне саге.

„Мене то врло радује, ја сам веома задовољан како изгледа серија, и осећам неко космичко задовољство што сам био у прилици да такву ствар ради, али сад када чујем тај резултат, могуће је да смо сви заслужили једну такву ствар. Овде се већ деценијама та реч - шер и такви подаци користе за нешто што народ воли, под том фирмом се разни отрови сипају и разна ђубрад производила. Мислим да је ово важна ствар, као клатно које може да се заустави и крене у супротном правцу. А то је да ако је нешто квалитетно, озбиљно, драмско и паметно, то такође народ може да воли, није народ глуп", истакао је Петровић. 

Стрпљења молим! 

Станковић је додао да о делу не може да се суди на основу прве две епизоде. Серија их укупно има десет.

„То је заокружена прича, ми смо на раном почетку приче и мора да доживи, увод, средину, климакс и завршетак, и ми смо далеко од тога. Замолио бих за стрпљење и пажњу", рекао је Станковић. „Милиони људи не знају шта ће да их снађе још", додао је Петровић.

Чињеница је да је Борино дело одувек привлачило пажњу широке јавности. Тако је и данас.

Докторка Сања Златановић, научни сарадник Етнографског института САНУ, каже да су многи истраживачи и читаоци Станковићевог дела очарани егзотиком те кљижевности, желели да посете Врање, да тако обогате своје стваралаштво и да осете тај дух на лицу места. Међутим, уметници на сцени, некада нису умели верно да прикажу баш све што је Бора стављао на папир.

„Сам Бора Станковић, када је гледао Коштану у Народном позоришту, био је разочаран због тога што је комад са трагичним судбинама приказан као весела игра. Био је разочаран и изгледом костима и рекао је да тако нешто у Врању никада није видео. Та слика Врања на основу Бориних дела се егзотизује и увија у оријенталистички обојене калупове па се репродукује од стране културне елите и тако се прихвата и нарочити замах је то добило у време социјализма", објаснила је Златановићева. 

Златановићева додаје да су у Врању бројне фабрике, институције, позориште па чак и једна посластичарница - добиле назив по Бориним јунацима.

Наслеђе као важна тема 

Станковић наглашава да је наслеђе као велика тема у делима Станковића, „као крв, вода, земља и ваздух" - јако важно.

„Морамо да имамо ту свест шта остављамо својим потомцима и ја мислим да ова прича, трудили смо се свим својствима да има позитиван исход, и сваки пут смо покушавали да очитамо светло на крају тунела, а мислим да ће и гледаоци", каже Станковић.

„Суштински је ово једна страшна трагедија, жанровски гледано...Али оно чиме можемо да се поносимо је квалитет тога што је у тој трагедији", сматра редитељ Петровић.