Дански аранжман, као мустра за српски филм „Лихвар“

Последњих година, почев од филма и серије Јужни ветар, српски криминал добио је нови живот на екрану. Лихвар Немање Ћеранића, филм који је премијерно приказан на Фесту, а тренутно се даје у биоскопима показује, међутим, да је Рефнова лекција исправно научена. И на сву срећу, проширује подручје деловања српског гангстерског филма у односу на оно које је Јужни ветар већ освојио.

Насупрот београдским крајевима, почев од Миријева, који имају своју улогу у Јужном ветру, Ћеранић причу смешта у родну Инђију и прави филм обележен локалним миљеом. Не само зато што бодигард мафијашког боса из Републике Српске не верује Сремцима јер умеју да сакрију „брицу”, а испоставља се да умеју, већ и зато што посао превожења робе са Драгаша све до Хоргоша мора да се обавља у једној микросредини у којој сви свакога знају, људи различитих класа се мешају, анонимности практично нема и онда се криминал мора одвијати кроз специфичну размену свих са свима.

Отуд је Лихвар уникатан кримић за почетак по томе што говори о гангстерима у месту где свако свакога зна, и где се живот одвија разменом новца и услуга.

Главни јунак Мундир је утеривач дугова, његов злочин је што се у заједници базираној на размени услуга бави наплаћивањем дугова у новцу, и води се кодексом да он никоме ништа не дугује и њему нико не сме да дугује.

Када се, међутим, игром несрећних околности нађе у ситуацији да дугује човеку ком никако не би смео, Мундир мора да крши све своје принципе, и његов живот с друге стране закона ескалира у смеру ком се није надао.

Приказ живота у Инђији је вибрантан, а што је још важније, приказ криминала је веома убедљив, јер Лихвара насељавају јунаци који су интегрални део легалних токова, само напросто они имају капитал који могу инвестирати брже и са мање формалности од банака. Мундир је део заједнице, човек коме се потенцијално чак и најпоштенији грађанин у некој ситуацији може обратити.

С друге стране, када ствари оду са оне стране закона, Немања Ћеранић и његов сценариста Страхиња Маџаревић осмишљавају маштовит, поново веома локалан, социјално веома специфичан метод криминалног деловања. Њихова решења за разне тропе гангстерског филма, као што су испити лојалности, уклањање тела или места тајних сусрета веома су домишљата и проистичу из миљеа у коме се све дешава.

Нови, непотрошени глумци, у сарадњи са већ потврђеним професионалцима дају утисак свежине, аутентичности и непредвидиве енергетске размене, и Ћеранић заслужује похвале што различити профили глумаца и нивои препознатљивости из других остварења не производе дисбаланс већ склад.

Овог филма не би било без Рефновог Пушера, Ћеранићев Мундир свакако је реинкарнација Боднијиног Френка, али оно што је најважније, може се гледати и без предзнања о данском узору, ово је филм нашег поднебља и нашег времена, а редитељ јако успешно уме да евоцира и једно и друго.

Лихвар је снажан биоскопски деби за Немању Ћеранића који се већ потврдио успешним кратким филмовима и високим професионалним нивоом у раду на серијама. Овај млади редитељ припада новој генерацији гангстерског српског филма где се криминалци налазе испред, а не иза камере и верујем да је овај филм почетак једне значајне каријере.