Борис Исаковић: Ако не будемо правили серије као „Породица“, све ћемо заборавити

Ретко када су људи у Србији били тако јединствени у некој оцени, као када је у питању глума Бориса Исаковића који у мини серији Породица тумачи лик Слободана Милошевића. У разговору који је водио са Иваном Татомир Чкоњевић у Јутарњем дневнику, Борис Исаковић признаје да му је веома драго због тога.

Глумећи коју сцену у серији сте заплакали? Шта Вам је најтеже пало?

– Наредне три епизоде нам доносе, заправо, срж онога што се тамо догађало и читав расплет тог догађаја. Емотивних тренутака јесте било. Можда бих издвојио један који тек долази, тако да вам нећу о њему много причати, али тај однос Слободана Милошевића према ћерки Марији, ту су били некакви врло турбулентни тренуци који су се одиграли.

Колико је тешко две деценије касније бити аполитичан? Када глумите Слободана Милошевића, са претпоставком да не треба ни да га оптужујете ни да га величате, где ту налазите границу?

– Граница је у мери некакве људскости. Знате шта, били ми политичари или бескућници, ми смо увек људи и то је оно што ми као глумци врло добро знамо. Онда нам без обзира на национално опредељење или припадност неком друштвеном слоју лика који тумачимо, он увек има довољно људскости у себи, то јест, увек код неког човека можете да потражите нешто што је његова мана или што је рецимо, његов неки мрак који га је обузео, а с друге стране и нешто, што ми глумци називамо, рањивошћу и слабошћу код свих нас.

Како сте се припремали за улогу и како сте људски доживели Слободана Милошевића?

– То су били тренуци у којима је било питање живота или смрти. У тим тренуцима је сигурно да ни човек као што је Слободан Милошевић не изгледа исто као за неком говорницом или на неком скупу огромном пред десетинама и стотинама хиљада људи. Овде је та породица у невољи. Сваки човек ће у том тренутку осетити страх, бојазан за своје ближње, тако да то никако није смело да се прескочи у игри, што се мене тиче. Ја сам се трудио да то тако представим. Као и неке чињенице и информације до којих смо долазили да је заправо био у великој мери, на одређени начин, веома заљубљен у своју супругу.

Серија је драмска интерпретација стварних догађаја, али неке сцене резултат су и претпоставке, креативне обраде и уметничке слободе. Докле је та слобаода ишла управо у тим тренуцима о којима говорите?

– Ишла је из мере нашег глумачког, али и људског осећања шта би два људска створа у том тренутку могла да осећају. На крају крајева, то није тако тешко ни докучити. Видели смо у другој епизоди шта се дешава када им је насилно искључена струја, када су остали без воде, када су се нашли у том мраку, где по дворишту прште меци и пуцњава се чује. То су свакако треницу када сви ми једнако рагујемо.

Ко му је био веран до краја?

– Најближи сарадници, али тај се број после тога свео како су ишли преговори. Он је био вешт преговарач и о томе сам пуно читао. Често је успевао да врло лако преокрене своје, па чак и политичке противнике, али сада долазе ти делови преговора када ћемо моћи да сагледамо и другу страну његове личности у преговорима са Чедомиром Јовановићем.

Шта неко ко је рођен у постмилошевићевој ери може да научи из ове серије и какву поуку да извуче?

– Ако нешто стиже као замерка ја их не прихватам јер је редитељ Бојан Вулетић тачно знао за кога је првенствено циљана ова серија. Наравно да је за широку публику, али на прво питање које сам му поставио зашто бисмо ово радили, он је споменуо младе људе и о томе да некакав документ, мада ово није документарни филм, то је интерпретација уз некакве чињенице, али је заиста упућена младима који не знају ништа о томе.

Да ли је прошло довољно времена за историјску дистанцу или ће тек будучност рећи прави суд о одлуци да Милошевић буде ухапшен?

– Ми ако не будемо правили овакве ствари, ми ћемо све заборавити јер наша историја је препуна. Зато и мислим да ово и има своју вредност, јер на одређени начин стварно осветљава тај прилично значајан догађај.

Која је била последња Милошевићева порука уочи хапшења?

– Победили смо. То је та мисао, јер он је заправо када је био притиснут и у теснацу када се налазио, он је почињао некако ирационално, бар то тако споља нама свима деловало, да неки пораз прогласи за победу.