Бојан Вулетић, редитељ серије „Породица“: Урадили смо врло честит и искрен посао

Пре двадесет година, 1. априла, породица Милошевић провела је своју последњу заједничку ноћ у вили „Мир“ на Дедињу под опсадом полиције, новинара, демонстраната. Редитељ и сценариста Бојан Вулетић, одлучио је да управо та последња три дана, и дешавања у вили, представи у мини серији Породица. Уочи премијере, са Бојаном Вулетићем је у Дневнику 2 разговор водила Сандра Перовић. 

Шта је била иницијална идеја упуштања у један храбар, рекла бих, амбициозан подухват оживљавања догађаја из наше не тако далеке простлости? Да ли је то била 20. годишњица од хапшења Милошевића или можда утицај светског трена снимања серија о историјским догадјајима и личностима?

– У неку руку и једна и друга чињеница. Двадесет година је, по мом мишљењу, заиста довољно дуг период да се ипак догађаји попут овог, и уопште историјски догађаји, могу сагледати сада и на један другачији начин. Морамо рећи да је ипак доста генерација у међувремену стасало, младих људи који нису били сведоци тог догађаја и мислим да је и због њих важно да се овакве приче причају.

Да ли сте током стварања ове серије имали негде стрепњу, дилему, да ли ће дешавања током та три историјска дана бити приказана непристрасно? Да ли сте страховали да сама прича, можда, не превагне на једну или другу страну?

– Велики осећај одговорности је био не само на мени него и на целој екипи, наравно и на продукцији, како ће то изгледати. И због тога смо ми, у ствари, донели једну одлуку да покушамо да на најобјективнији начин прикажемо целу ствар, са жељом да никога не глорификујемо или да понижавамо. Овде је акценат, пре свега, на људским односима. На показивању да људи за које смо склони, врло често, да их мистификујемо, а то су политичари, да су они пре свега људи који такође могу да реагују врло инстинктивно и интуитивно. Тако да је то био негде главни мотив.

Сваку од пет епизода отвара један од чувених говора Слободана Милошевића. Дакле играну структуру која породицу приказује из једне људске перспективе, поткрепљивали сте документарним снимцима. Да ли је тај документарни део заправо био тај баланс оном играном? Да ли је присутан из разлога да гледаоца ослободи илузија?

– Тако је. Он јесте баланс и у визуелном смислу и у садржинском јер свакако не смемо да релативизујемо све што се дешавало за време Слободана Милошевића, али је важно да неке људе поново подсетимо на те говоре који и сада из ове перспективе можда имају неко другачије значење, али и за младе људе који можда данас постављају нека питања, да пронађу одговоре управо у тој комбинацији документарног и играног.

Какве рекације гледалаца очекујете?

– Ја сам врло узбуђен. Мислим да ће реакције, вероватно, бити јако различите, али морам да кажем да смо урадили врло честит и искрен посао, онако како смо стварно знали најбоље и умели у овом тренутку.