Алмодовар у клаустрофобичној изолацији пише дневник

У другом делу дневника Алмодовар пише о Мадони, Џејн Фонди, Шер, Бандерасу, клаустрофобији... Започиње причу у понедељак увече када су најављене нове појачане мере, када је први пут почео да осећа симптоме клаустрофобије у карантину...

"Они су дошли касно, пошто већ неко време патим од клаустрофобије и агорафобије; знам да су супротне патологије, али моје тело је парадоксално, то је једна од његових карактеристика, одувек је било", пише Алмодовар.

Желео је да изађе напоље, али тај осећај забрањеног кретања изазивао је задовољство. "Тако да сам се тог уторка ујутро обукао да изађем и осећао сам се као да радим нешто изузетно: облачим се. Прошло је 17 дана од када сам то последњи пут урадио", наводи редитељ у свом писању.

Облачећи се присетио се бројних других прилика и важних тренутака који су обележили његов живот, када је бирао одело.

Сетио се када се 1980. године облачио у улици Lope de Rueda за премијеру филма Pepi, Luci, Bom у биоскопу "Пеналвер", у улици Конде де Пеналвер.

То је био први пут да ће његов филм гледати публика, први пут у правом биоскопу и као део комерцијалног круга, са седиштима пуним људи.

"Публика је гледала слике које сам створио са својим пријатељима, током годину и по дана колико је требало да се сними. Они који нису напустили биоскоп, толико су се смејали. Сећам се да сам носио црвену сатенску јакну коју сам купио на тржници Портобело у Лондону", пише Алмодовар.

У својим забелешкама присетио се и прве церемоније доделе Оскара којој је присуствовао, 1989. године, и вечере код Џејн Фонде која јој је претходила.

"Била је опседнута преправљањем Жене на рубу живчаног слома. Позвала је врло мало људи, Анџелику Хјустон и Џека Николсона, тада њеног партнера, који је Бибијани Фернандес поменуо да ју је видео поподне како гледа Лејкерсе", сећа се Алмодовар.

Била је ту и Шер, "с природном шминком, како би изгледала као да је нема - лепша и млађа него што је замишљао", и на његово изненађење - Морган Ферчајлд.

"Џејн Фонда мора да је приметила моје изненађење пошто је након тога објаснила да је често ишла на демонстрације са Морган, која је била феминисткиња", пише редитељ.

Јутро након церемоније примио је телефонски позив у хотелу , а јавио му се женски глас.

"Каже ми, као да није свесна њеног утицаја, али уверена да ће њен глас утицати на мене: "Здраво, Мадона је, снимам филм Дик Трејси и волела бих да вам покажем сет. Данас не снимам и могла бих вам се посветити."

То би могла бити лажна Мадона или психопата који је размишљао да ме исече на комаде - како је то сјајно описао Џејмс Елрој својим романима", присећа се Алмодовар. 

Одлучио је да поверује да је реч о "правој Мадони", те је отишао на сет, на коме су се, како каже, сви односили према њему с великим поштовањем.

"Снимали су сцену у којој је непрепознатљиви Ал Пачино непрекидно трабуњао. Следеће године номинован је за Оскара, а филм је добио три статуете. Мадона ме је проводила кроз сетова и упознао сам некога коме сам се силно дивио - Милену Канонеро, костимографкињу која је до тада већ освојила три Оскара", истакао је Аломодовар.

Посета њеној радионици била је оно што је вероватно оставило најјачи утисак на њега током те посете, а како је истакао, то би био једини разлог зашто би волео да ради у Холивуду - опседнутост детаљима.

"Ако вас Мадона зове и поклања вам толико пажње, упркос томе што није освојила Оскара, то значи да девојка заиста има велико интересовање за вас", каже Алмодовар.

Није им требало толико дуго да се поново сретну, следеће године поводом њене "Blond Ambition Tour".

"Излазио сам с њом док је била у Мадриду. Организовао сам велику фламенко забаву за њу с бројним гостима, али она ми је јасно рекла да ју је, поред мене, занимао само још један гост - Антонио Бандерас. Обећао сам јој да ће Антонио бити тамо, али нисам јој рекао да га не бих могао позвати без његове тадашње супруге Ане Лезе, великe обожаватељке певача који је наступао", присећа се Алмодовар.

"Морао сам да преведем за Мадону нека од питања која су је веома занимала у вези са Антониом. У том тренутку у каријери, Антонио се спремао да полети као ракета. Филм Вежи ме управо се отворио у САД, а критичари Холивуда (и Мадона) заљубили су се у њега, али те вечери 1990. године није говорио ни реч енглеског", пише редитељ.

Он се присетио и тренутка вечери када га је Мадона замолила да упита Бандераса "да ли воли да удара жене".

"Превео сам му. Антонио не говори ништа, мрмља и повлачи лице као да говори: ‘Ја сам шпански господин и учинићу све што једна дама од мене затражи’. За мене је то била елоквентна тишина и геста. Али Мадона је желела још. Питајте га, поново ми је рекла, да ли воли да га жене ударају. Преведем: "Ударати" и "жене" биле су две речи с којима сам већ био упознат 1990. године. Антонио је учинио истим гестом, што није значило ни једно ни друго, али да је он у служби женских жеља", искрен је Алмодовар.

Истакао је да је ово написао само да би људи знали како је та ноћ заиста изгледала.
На крају овог дела дневника, Алмодовар се вратио на свој излазак након 17 дана, како би отишао до продавнице, а који је у њему, како је казао, пробудио врло снажан осећај, уједно и пун смирености и празнине.

"У том тренутку нисам размишљао о жртвама или о зараженим, испред мене је била до сада невиђена слика Мадрида и једнако јединствена ситуација коју још увек не знам како да опишем. Радије не бих размишљао о жртвама (то није тачно, трудим се да помогнем колико могу). Сви знамо ужасне бројеве и ово сам написао управо да заборавим; то је облик бекства из садашњости који гледа у будућност. Ако застанем и суочим се са стварношћу, мислим да ћу пасти мртав. А ја то не желим", истакао је редитељ Педро Алмодовар.