Фест 2020. – Шест ствари у бечком хаустору

Роман Драгослава Михаиловића Вијетнамци реализован је под насловом Тамо и натраг у режији чувеног црноталасовског сниматења, а касније и редитеља Александра Петковића, бавио се нашим радницима у Паризу.

Теме кретања наших радника по свету додатно су биле усложњене радом наших предузећа у земљама Несврстаних, па су се и оне отварале у филмовима као што су На путу за Катангу, Живојина Павловића - о рударима којима се нуди одлазак у Африку, Писмо-глава, Бахрудина Ченгића, чији јунак бекство из живота у коме се не сналази тражи у одласку на градилиште у далекој земљи или Љубавни живот Будимира Трајковића, где одлазак породице на рад у Ираку ремети животне планове младог момка који је таман пронашао љубав.

Одлазак из земље је наставио да се развија као горућа тема у нашем филму, међутим све више је попримао обрисе своје данашње форме, а то су одласци због политичке ситуације, недостатка перспективе, а стари изворни гастарбајтери које су у Титово време легално извезени у Западну Европу пали су у други план.

На крају, атрактивност те наше легално извезене дијаспоре у Скандинавији овековечена је у раним остварењима Николаса Виндинга Рефна и серијалу Дилер, односно у Лакој лови, Данијела Еспинозе, са којим је овај аутор добацио до Холивуда.

Међутим, у тим скандинавским филмовима главна тема је био криминал који је југо-мафија довела до веома високог нивоа и тек спорадично су се бавили другим аспектима живота тих људи.

Отуд, можемо рећи да се Младен Ђорђевић у свом новом филму подухватио теме која је обрађена у својим многим аспектима, али је пронашао миље и угао гледања који је потпуно нов.

У филму Сумрак у бечком хаустору, Ђорђевић се бави класичним гастарбајтерима који су отишли у Аустрију трбухом за крухом и упркос томе што су тамо нашли оно што су хтели, нису нашли оно што су желели. Како један од њих у уводу филма каже, Аустрија је желела раднике а добила је људе.

Филм Сумрак у бечком хаустору настао је у хибридној форми где су аутентични људи снимани у дужем периоду, делом реконструишићи неке од својих животних ситуација, али сама техника реализације овог филма није ни важна, пошто је искуство гледања у равни најбољег играног филма снимљеног у савршено контролисаним условима, са врхунским глумцима.

Стога, Младен Ђорђевић потписује филм који је питак, занимљив и што је најважније атрактиван на начин који је умногоме атипичан за остварења у којима се појављују аутентичне личности. У том смислу, иако наш филм има изузетно значајне претече у овој форми као што је пре свих велики класик Желимир Жилник, Ђорђевић прави нешто потпуно ново и сасвим другачије, што је изузетно тешко када се над тебе надвијају сенке таквих импозантних претеча.

Фокус приче је на групи наших гастарбајтера који су окупљени око аматерске позоришне трупе и постављају комаде инспирисане животом у дијаспори. Потом се са теме представе коју припремају шири на њихова аутентична искуства која су истовремено тужна и смешна, и изузетно јасно сумирају како изгледа живот људи који заправо нигде нису пронашли себе.

Поступцима рада са аутентичним људима, Ђорђевић додаје и елементе театрализма у краћим деоницама, племенито откривајући вредност ове наивне и дилетантски изведене уметности која за разлику од многих професионално и вешто реализованих дела носи аутентичну потребу за личним изражавањем.

Како један од јунака каже, код куће им завиде, а у Бечу их гледају са висине, и та нејасна животна позиција где су животно везани за једно место, а ментално за друго, разара њихове породичне животе. Овакве ситуације присутне су и у унутрашњим (рецимо из села у град), а некамоли у оваквим економским миграцијама.

Филм изузетно јасно показује контрадикцију у којој су ти људи заробљени, незадовољни оним што имају у Бечу и опет свесни да је место које су напустили сувише запуштено да би у њему могли да почну нови живот.

Ова тема је наравно актуелнија него икад. Колико пре пар седмица Немци су донели закон који ће додатно олакшати досељавање стручњака, а статистике о исељавању из бивше СФРЈ - нарочито пут Немачке - изражавају се у стотинама хиљада. Сумрак у бечком хаустору је прича о животној ничијој земљи на коју ти људи долазе.

Из Ђорђевићевог вишегодишњег истраживања ове теме и обимног материјала који је сакупио, настали су филм и телевизијска серија, која ће касније бити емитована на РТС-у. Међутим, сам филм који је пред нама је несвакидашње биоскопско искуство које не бисте смели да пропустите.

После целих једанаест година, Ђорђевић се вратио на наше екране новим целовечерњим филмом. После експлозивног документарног дебија Мејд ин Србија, и још снажнијег играног првенца Живот и смрт порно банде, снимио је нови филм који није умањио осећај да би било лепо да смо у међувемену гледали његове нове радове, али је итекако био вредан оволиког чекања.

После премијере одржане петог марта у Комбанк Дворани, Сумрак у бечком хаустору биће приказан још шестог марта у 14:30 и седмог марта у 18:30 часова на истом месту. Пожурите, једног дана ће вас потомци питати где сте били када је изашао овај филм који је потврдио да Ђорђевић има снагу рукописа која је потребно да би се заузело значајно место у историји нашег филма.