Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова

На питање зашто прави филмове, Луис Буњуел је одговарао: „Да покажем људима да ово није најбољи од свих могућих светова“. Имао је среће да припада генерацији изузетно надарених уметника. Његови најбољи пријатељи у младости били су Федерико Гарсија Лорка и Салвадор Дали. Снимао је филмове од краја двадесетих до краја седамдесетих, на два континента, три језика и готово свих жанрова.

Андалузијски пас (1929)

Први филм Луиса Буњуела, траје само 16 минута, али оставља утисак вечно. Од новца који му је дала мајка, Буњуел и Дали су овај филм засновали искључиво на сновима, тако да правог заплета и фабуле нема. Буњуелов сан је био о облаку који пресеца Месец, „баш као што би оштрица пресекла око“, а Далијев о руци по којој гамижу мрави. Управо ове две сцене остају препознатљиве и 90 година после снимања. За филмофиле и љубитеље надреализма, овај филм је обавезан, али и за поштоваоце лика и дела Дејвида Боувија, који је током турнеје првим кадровима овог филма волео да згражава публику.

Премијери Андалузијског пса присуствовали су и Пикасо, Андре Бретон, Марсел Дишан, а Буњуел, који је очекивао бурне реакције публике, припремио је пуне џепове каменчића како би се бранио од незадовољне публике.

Златно доба (1930)

Буњуел је наставио у истом маниру и са својим следећим филмом Златно доба који је делимично заснован на 120 дана Содоме Маркиза де Сада. Филм је започет поново у сарадња са Далијем, али је постао Буњуелов самостални пројекат јер су се, наводно кад се појавила Гала, два пријатеља разишла.

Осим што је овим филмом показао апсолутно непознавање филмске технике, на ову интересантну љубавну причу публика не реагује добро. Због критике друштва и цркве, премијеру су обележиле ужасне овације, псовке и напади публике на редитеља. На крају, филм је забрањен, а забрана је остала на снази скоро педесет година. После овог дебакла, Буњуел снима и документарни филм Земља без хлеба због кога ће добити полицијски досије и бити обележен као издајник своје нације.

Виридијана (1960)

Виридијана, овенчана Златном палмом, често се наводи као једно од најуспешнијих Буњуелових остварења. Филм је адаптација романа Халма шпанског књижевника Бенита Переза Галдоса, а по жанру се сматра комбинацијом драме и црне комедије. Због филма Назарен који је снимио у Мексику две године пре Виридијане, и који је у јавности био протумачен као прокатолички, младе шпанске колеге успевају да наговоре представнике Франковог режима да већ угледном синеасти омогуће повратак и рад у домовини и тако окончају неколико деценија његовог живота у егзилу.

Буњуел је, међутим, искористио прилику да на субверзиван начин прикаже наличје тадашњег шпанског друштва и то кроз низ црнохуморних, готово надреално гротескних сцена. Како би осигурао приказивање, Буњуел је службеним шпанским цензорима доставио скраћену верзију, али је на фестивал у Кану послао интегралну. Филм је одушевио критичаре, али је у Шпанији приказан две године после Франкове смрти, тек 1977. године, а службено ватиканско гласило филм Виридијана је назвао богохулним.

Лепотица дана (1967)

Снимљен на основу истоименог романа Жозефа Кесела, филм говори о младој жени која одлучи да док јој је муж на послу поподнева проводи као проститутка. Наслов филма је игра речи, јер на француском језику фраза "belle de nuit" – „дама ноћи“ је еуфемизам за проститутку. Пошто главна јунакиња коју тумачи Катрин Данев ради као проститутка у току дана, Буњуел насловљава филм као "belle de jour" – Лепотица дана.

Ово је први Буњуелов филм у колору, који је уједно и његов најуспешнији и најпознатији надреални „класик“. Филм је освојио Златног лава и награду "Пасинети" за најбољи филм на Филмском фестивалу у Венецији 1967. године. Већину костима које Катрин Денев носи у филму дизајнирао је Ив Сен Лоран.

Дискретни шарм буржоазије (1970)

Добијање Оскара Буњуел је сматрао врхунцем моралне деградације једног уметника, али га је ипак прихватио. Његов филм Дискретни шарм буржоазије понео је награду за Најбољи страни филм 1972. године, доживео је завидан комерцијални успех, па је тако постао његов широкој публици најприступачнији филм. Иако се тематски наслањао на неке своје раније радове, као што је Анђео уништења, критичари су овај филм препознали као велико освежење у његовом опусу.

Дискретни шарм буржоазије снимљен је у време Вијетнамског рата и бројних друштвених немира када су припадници високих друштвених слојева били стална мета напада. Многи ће га тумачити и као одраз немоћи у безнадежној тежњи за променом која остаје уоквирена репетитивном свакодневицом.

Фантом слободе (1974)

Претпоследњи Буњуелов филм, у коме такође не постоји заплет и фабула, већ се састоји од низа епизода које повезују ликови који, често без икаквог објашњења, прелазе из једне епизоде у другу. Радња почиње у Шпанији у време Наполеонових ратова, да би се пребацила у садашњост и представила читав низ бизарних ликова у гротескним ситуацијама.

Буњуел се у Фантому слободе вратио својим препознатљивом надреалистичком стилу, али и остао доследан у свом ироничном ставу према буржоазији и тадашњем поретку. Иако је после  овог остварења планирао да се повуче из посла, на наговор пријатеља снимио је, три године касније, и Тај мрачни предмет жеља.

Шест Буњуелових филмова критичари на порталу Sight & Sound су уврстили на листу од 250 најбољих филмова свих временамје. Петнаест његових филмова је укључено на списак 1.000 највећих филмова свих времена на порталу They Shoot Pictures, Don't They? и рангиран је на тринаесто место њиховог списка 250 најбољих редитеља.