Спојила је Хитлера, Холивуд и Фест

Неке од њих су садржавале и клизачке тачке, иначе јако компликоване за снимање јер је врелина рефлектора топила лед, а када је глумачка каријера утихнула, између осталог и због контоверзи око односа Соње Хени према нацистима, она је наставила са турнејама.

Преминула је 1969. године и запамћена је као успешна клизачица, сналажљива глумица у лаганим холивудским филмовима и изузетно надарена пословна жена која је успела да стекне огромно богатство.

Пре пола века, на Фесту 1971. године, Карпо Аћимовић Година, словеначки директор фотографије и авангардни редитељ долази на идеју да сними филм Недостаје ми Соња Хени.

Он организује госте фестивала, међу којима су чувени синеасти и они снимају двадесетоминутну колекцију филмова насталих по једноставној матрици - сваки је морао да траје краће од три минута и у сваком се каже реченица, „Недостаје ми Соња Хени“.

Коме недостаје Соња Хени

Веровали или не, то је један од филмова који имају вероватно најимпресивнији и најеклектичнији списак редитеља на шпици.

Ту су недавно преминули Бак Хенри, изузетно значајан пре свега као сценариста и глумац, затим академски фаворит Милош Форман, класик еротског филма Тинто Брас, амерички великан Фредерик Вајзман који је чувен као пионир тзв. директног филма - специфичног стила документаристике у коме аутор са врло малом екипом непосредно бележи реалност и потом је обликује у монтажи па је самим тим његов играни сегмент потпуни куриозитет, Ворхолов редовни сарадник и велики фаворит Фестове публике, Пол Мориси и двојица наших класика - Пуриша Ђорђевић и Душан Макавејев.

Док су данас фестивали попришта великих маркета на којима се продају филмови и разних продуцентских скупова и активности, какве постоје и на Фесту, у старо време су били места на којима се скупљају филмаџије и стварање филма вршили су кроз праксу а не кроз прављење продукционих пакета.

Отуд, Недостаје ми Соња Хени, не само да је сећање на једно издање Фест-а и људе који су тада били на фестивалу, већ и на један начин рада и поглед на свет какав се данас не среће.

У том распону од смрти Соње Хени 1969.године и снимања филма на фестивалу 1971.године пада и тачно педесет година од овогодишњег Феста-а.

И стога ове године добијамо врло занимљив омаж и самој Соњи Хени и овом филму који је настао и понео њено име.

Краљица леда 

У програму Фест класик биће приказани Недостаје ми Соња Хени и Краљица леда. Овај други филм је из 1937. године и у њему Соња Хени игра заједно са Тајроном Пауером.

Пројекција Краљице леда на великом екрану ће бити посебна пикантерија за љубитеље филма, својевремено сам га гледао на видео копији коју је један амерички филмофил састављао спајајући тон руске нахсинхронизоване верзије са добро очуваном сликом и енглеског звука лоше копије са шпанским титлом.

Стога, приказивање филмске копије овог старог филма без оваквих импровизација не би требало да се пропусти.

Краљица леда је романтична комедија са елементима мјузикла о љубави која се рађа на скијању између инструкторке и једног усамљеног скијаша.

Када се поближе упознају она схвата је усамљени скијаш заправо принц који покушава да побегне од својих владарских обавеза.

Соња Хени и Тајрон Пауер су били тада и филмски партнери и љубавници, а ова ескапистичка прича о принцу и инструкторки иако је имала и заплет о европским владарима окупљеним на важном састанку, није имала ни најмање везе са оним што су стварни руководиоци радили тада у Европи.

Фокус је на спектаклу, а иначе физички спремни Тајрон Пауер који је играо људе од акције, са Соњом Хени успева да се појави само на скијама, на леду га ипак нема.

Он је касније наставио узлазном путањом и до почетка Другог светског рата, у коме је узео учешће као војник, био је главни Фоксов глумац.

Олимпијци као глумци 

Прича је смештена у Алпима и филм је настао у фази успона Соње Хени, па је приказује у пуном светлу, као харизматичну и атлетски спремну звезду.

Ово друго данас звучи као бизаран атрибут за холивудску диву али не заборавимо, све до седамдесетих година, Холивуд је приљежно регрутовао врхунске спортисте у свој стар-систем, почев од Џонија Вајсмилера ког и даље сматрамо најчувенијим Тарзаном, па преко пливачице Естер Вилијамс чији је филм Бал на води, баш у Југославији био један од најснажнијих додира титоистичке средине са гламуром Фабрике снова после ког више ништа неће бити исто, до Џима Брауна и О Џеј Симпсона који су шездесетих и седамдесетих прешли из НФЛа у акционе филмове и после бриљантних спортских каријера (обојица су у Кући славних) постали упечатљиви филмски грубијани са богатом филмографијом.

И дан-данас има великих звезда са спортским дометима, али то су врло ретко прави шампиони, Џејсон Стејтам и Двејн Џонсон падају на ум као некадашњи олимпијски такмичар у скаковима у воду односно рвач.

Соњин дар за бизнис је иначе, наводно, толико иритирао Дерила Занука из Фокса да је практично одахнуо када је истекао њен уговор јер га је упркос великим хитовима које му је омогућила сматрао неповољним по студио.

Хитлер и бели лабуд

Фотографија на којој се током Олимпијаде сликала са Хитлером процурела је у америчку штампу и неповратно јој уништила имиџ иако је позирање са Фирером била обавеза учесника тих игара.

С друге стране, та фотографија јој је наводно спасила кућу у Норвешкој од похаре када су упали немачки окупатори.

После холивудског периода, Соња Хени се вратила у Норвешку, али јој тамо никада није до краја опроштено држање за време рата, незаинтересованост да финансијски помогне покрет отпора итд.

Да заокружи ову посвету, у програму Гала биће приказан филм Ане Севицки Соња: бели лабуд, норвешки биографски филм о Соњи Хени који покрива њен живот од победе у Гармишу 1936. године и добијања прве понуде да оде у Америку до самог краја живота после повлачења.

Филм приказује Соњу Хени као младу енергичну жену пуну живота која је у свим преломним тренуцима била предузимљива и сналажљива, и много снажнија од мушкараца који су је окруживали.

Исто тако показује је као особу која није крила своја познанства у Трећем Рајху, па је чак могућност пласмана својих филмова у Немачкој користила у комуникацији са Дерилом Зануком како би поправила свој хонорар.

Ипак, Занук није био баш одбијен њеним предлогом па данас можемо сматрати да је Соња Хени један од ризничара мрачне тајне о сарадњи холивудских могула са Рајхом која је трајала много дуже него што је смела.

Мрачна Соња 

С друге стране, и Занук је судећи по овом филму улагао озбиљне напоре да прикрије Соњин раскалашан живот са разним љубавницима и слабошћу према алкохолу како би сачувао њен имиџ када се распустила после очеве смрти.

Соњина потреба за публицитетом и вешт однос са медијима испостављају се као извор проблема у фази када се више није налазила у центру пажње.

Укупно узев, у многим сегментима овај филм не приказује Соњу Хени и најбољем светлу, премда је она данас у Норвешкој и даље на пиједесеталу националне спортске иконе.

Ане Севицки занимљиво комбинује музику из епохе са савременим звуком, чак и хип-хопом, а филм обилује Соњиним плесним клизачким тачкама које су реконструисане чиме врло свесно полемише са оним што је била форма њених холивудских филмова, иако је ово у основи биографска мелодрама која се јунакињом бави врло озбиљно.

Реконструкција клизачких тачака је скрупулозна, све до воде која се стварала на леду у Фоксовим студијима због поменутих проблема са расветом.

Редитељска вештина Ане Севицки уосталом потврђена тиме што су њени филмови, укључујући и Соњу редовни учесници фестивала на Санденсу а режирала је и епизоду Црног огледала за „Нетфликс“.

Соња и Тоња

Ако је било превида у формирању програма Феста у протеклих неколико година, онда је штета што своју премијеру на овој смотри није имао филм Лед Олега Трофима, један од концепцијски најзанимљивије замишљених руских блокбастера који је управо комбиновао елементе љубавне приче међу клизачима и мјузикла по којима се прославила ова икона Феста.

Ове године у биоскопе за Дан заљубљених долази Лед 2, две седмице пре Фест-а и биће то фини биоскопски увод у сећање на Соњу Хени.

С друге стране, пре пар година на Фесту смо имали прилику да видимо филм о Тоњи Хардинг, са Марго Роби у главној улози.

У карактерном погледу, Марго Роби је у овом филму остварила маестралну улогу али нажалост у извођењу бравура Тоње Хардинг било је јасно да су искоришћени сви могући трикови доступни савременим редитељима.

Између филмова Соња и Ја, Тоња се може повући суштинска паралела, оба говоре о клизачицама које су стекле огроман публицитет и уложиле невероватну енергију у то чиме су се бавиле али исто тако нису биле баш карактери за пример.

Ипак, редитељски поступци у та два филма се битно разликују, јер код Ане Савицки нема пробијања четвртог зида и приповедачких егзибиција.

Другачији лед 

Стога, ако постављамо Лед и Ја, Тоња у некакав однос са заоставштином Соње Хени, можемо рећи да је Лед близак филмовима какве је снимала а Ја, Тоња ономе каква је била као личност.

И те две крајности су врло добро заробљене у овом биографском остварењу.

Филмска магија је напредовала до тачке да спортисти више нису неопходни за роле физички надарених ликова.

Тако и у биографском филму Соњу игра глумица, а не клизачица - иако се Ине Мари Вилман (прошле године Звезда у успону на Берлиналу, заједно са нашим Миланом Марићем) дуго припремала за улогу.

И фестивали су данас другачији него пре педесет година али овај блок посвећен Соњи Хени нас убедљиво враћа у то време и упознаје са њим.