Филм „Паразит“ – ко у капитализму на чијим леђима паразитира?

Прича о три породице, једној богатој и две сиромашне. Која ће од две сиромашне добити прилику да служи богатој? За сиромашне и прилика да некоме служе је сама по себи привилегија. Радња филма Паразит смештена је у Јужној Кореји, али могла би да се одиграва у Лондону, или у било ком другом капиталистичком граду. Овај филм нам открива оно што знамо, да у свету постоје класни сукоби запаковани у луксузне фине папире капитализма.

Писац Слободан Владушић сматра да је овај филм израз интелектуалног поштења: „Цела постмодерна теорија је упослена око тога да покаже како класног сукоба забраво нема, данас ако некад на Западу питате зашто је неко сиромашан он ће вам рећи зато што се није трудио да буде богат. Кривица је сведена на појединца, а не на систем или на друштво. Овај филм показује напротив да није ствар у појединцу него да је систем тако подешен да ове разлике постају све веће и веће“. 

Новинарка и филмска критичарка РТС-а, Сандра Перовић разговарала је са Бонг Џун Хоом у Кану када је филм Паразит освојио Златну палму.

„Сам редитељ ми је током интервјуа рекао занимљиву ствар. Да га јаз који постоји између богатих и сиромашних и који се интезивирао у протеклој декади у Јужној Кореји и брине и растужује, и да тај све већи раздор постаје евидентан на свим нивоима друштва. Податак који је Бонг Џун Хо сазнао из новина и који га је увукао у причу Паразит је да се у Јужној Кореји за само једно место, чувара једног објекта, пријавило 500 људи са факултетском дипломом. Дакле, више визуелно него дијалошки сучељавање тих слика богате и сиромашне куће, резултирало је једним браворузним сведочанством времена у коме живимо“, закључује Сандра Перовић.

Екстремно богати и екстремно сиромашни живе у два различита света која се баш нигде не срећу. Сем у Паразиту, и то на мало чудан начин. Помоћу превара, фалсификовања дипломе, младић из екстремнно сиромашне породице постаје тутор девојчици из богате, американизоване јужнокорејске породице, што неке од гледалаца може ставити у моралну дилему.

Образовање као пут ка статусу и бољем животу 

Иако Јужна Кореја спада у најобразованије земље света, у којој 90 одсто становништва има диплому средње школе која је обавезна и бесплатна, а чак 80 одсто се након тога упише на факултет, то не значи да свако може то образовање себи да га приушти.  

Иван Велисављевић, филмски критичар, истиче да се у Паразиту показује да образовање није улазница ни за шта и да је на све стране фалсификовано образовање: „То што вам је бесплатно образовање ништа вам не значи ни за тржиште рада нити за сам квалитет образовања. Овај човек да би преживео у тој породици он мора да ради, он нема времена да иде на факултет, дакле то што имате доступност образовања само по себи је добро, али и даље не значи ништа ако не можете да реализујете ту могућност тзв. бесплатног образовања“.

„Зато што морате да радите као ова породица“, истиче Велисављевић, „Зато што живите у подруму испод земље где вам стално уринирају изнад главе, зато што никакав други посао не можете да нађете осим преваром, путем преваре, путем фалсификованих диплома, путем тог утицаја на буржоазију која верује у дипломе, у статус, у образовање као у улазницу за нешто представља једну од најтежих заблуда и један начин да радника породица почне да живи боље“.

Сиромашни невидљиви за богаташе 

„Морам признати да сам се и сам питао после филма да ли су они мало наивни. Али сам схватио да се не ради о наивности него о томе да они те људе не виде. Та послуга то су само неке функције које нешто раде и које им помажу да живе што угодније и према томе не могу ништа да виде. Не могу да виде те интриге сиромашне породице које се дешавају око њих. То је тај моменат потпуног дистанцирања од сиромашних људи који на први поглед појављује као наивност али се тек касније појављује као смрад“, каже Слободан Владушић.  

Након што преко фалсификоване дипломе уђе у богату породицу, младић из сиромашне породице различитим подмуклостима успева да целу своју породицу запосли код богаташа, правећи се, наравно, да се међусобно не познају. Тако богаташка породица испада наивна, неспособна да провали све интиге и преваре које се дешавају у њиховој кући, док сиромашни то виде као једини начин да почну да живе нормалан живот. На танкој линији између реалности и фарсе, филм нам поставља питање – Ко овде и на чијим леђима паразитира?

Иван Велисављевић сматра да је у овом филму „паразит“ има двоструко значење: „Богата породица паразитира на сиротињи која живи увек испод земље, и то је готово троп у гомили филмова да су сиромашни испод земље, али истовремено и та радничка, пролетерска породица паразитира на богатству те богате породице у чију се кућу инфилтрирала. Ствар уопште није црно-бела ни једноставна, и филм управо игра на то двоструко значење шта значи бити паразит. У први мах морате помислити да је то радничка породица, они паразитирају“.

„Питање ко паразитира у овом филму је заправо право питање зато што би оно требало да буде огледало посматрача, естетика рецепције, кога ми доживљамо као паразита говори о нама самима. Од твог идеолошког, политичког и економског контекста у великој мери зависи на који начин ћеш разумети ко је паразит у филму“, истиче новинар Галеб Никачевић. 

Иако богати не примећују да им је целокупна послуга заправо постала једна породица и односе међу њима, постоји ипак нешто што осећају. Када син из богаташке породице примети да сви чланови послуге миришу исто, чланови сиромашне породице схватају да то није ствар која се може решити променом детерџента, већ да је то мирис влаге у којој живе, а то је мирис сиромаштва.

„Један од главних јунака помиње ту реченицу како је ово метафорично. А то јесте та метафора смрада која се појављује у овом филму, а то значи да је за богате сиромашни постоје као смрад. По том питању зна се шта се ради са фекалијама, повуче се вода па они нестану. У овом конкретном случају сиромашни неће да нестану јер нису фекалије“, сматра писац Слободан Владушић.

Осврћући се на сцену из филма, Иван Велисављевић каже: „У тренутку када неколико људи крвари у њиховом дворишту отац те буржоаске породице покушава да спасе свог сина који доживљава епи напад и у том тренутку не може да одоли да не запуши нос на смрад сиромашних. Дакле смрад сиромашних је онај последњи тренутак када видите да класни рат траје и да у том класном рату ови богати неће попустити“.

Од међукласних до унутаркласних сукоба 

Овај филм нам поред међукласних, показује и унутракласне сукобе. Када је у питању борба за егзистенцију, тада солидарност изостаје, па се сиромашне породице окрећу једна против друге.

„Унутаркласни сукоби код сиромашнијих слојева становништва су нешто што је потпуно природно, јер једини императив којим се они руководе јесте борба за егзистенцију, борба за опстанак. Тако да ту неке претеране принципијелности по природи ствари не може да буде“, сматра Сандра Перовић. 

Новинар Галеб Никачевић прави паралелу са нашим друштвом. „То је оно што је нужност егзистенцијалног сукоба до ког нас доводе класна уређења. Као у Србији када се дешавају афере у великим системима, на пример 'Бус плус', имате људе који морају да користе тај превоз и људе из радничких породица који морају да се запошљавају као контролори у том превозу. Наравно, постоје сукоби између контролора и обичног грађанства људи који се возе превозом, а и једни и други су радничка класа који само покушавају да раде свој посао или покушавају да стигну на свој посао. Док они који стављају лову у џеп су тамо негде недодирљиви на неком брду, негде далеко живе своје америчке животе“.

„Ја у овом филму идеолошки видим да та радничка класа коју симблолизују две породице које су терористичке или самоубилачке, разједињена, без солидарности, а они не показују солидарност једни према другима и то је кључни грех због ког пропадају. Само солидарна уједињена радничка класа, где су те две породице симболи, може изаћи из подрума и победити своју експлоатацију“, каже Иван Велисављевић.

Ако је тачна метафора да радничка класа може нешто променити само ако је уједињена, да ли је онда једна сцена из филма метафора целог филма?

Новинар Галеб Никачевић однос богатих и сиромашних коментарише кроз сцену у филму. „Имамо ту једни дугу сцену бекства из куће, док киша пада они константно иду надоле - низ степенице, низ тунел, они се спуштају доле и доле и како се све више спуштају та киша постаје све више канализација која са собом ствара бујице које носе све са собом. Долазе до своје куће која је потпуно поплављена, њима је та поплава уништила све. С друге стране, имамо богату породицу која је на брду“, примећује Никачевић. 

Шта нам филм говори о левици данас?

Владушић сматра да је овај филм поштено приказао радничку класу: „Он је, пре свега, показао да данас радничка класа нема ни своју партију ни своју идеологију, постмодерна левица је потпуно напустила радничку класу и више се окренула неким мањинским, идентитетским питањима да би класни сукоб гурнула у други план и на неки начин га негирала, па је та врста сукоба потпуно очекивана и нешто што по мом мишљењу одговара истини“.

Паразит је синоћ променио историју филма, као први филм ван енглеског говорног подручја који је освојио главну награду за најбољи филм Академије. Он јесте критика друштва, „црна комедија“, која ја поставила и многа питања левици, на пример због чега још увек не побеђује на изборима.